II KAUZATIV U JAPANSKOM JEZIKU
2.2. Značenja kauzativa
39
agens-ga (objekat-wo) glagol161 弟ガ 東京ヘ 行ク.
Otouto-ga Toukyou-e iku.
Moj mlađi brat ide u Tokio.
Kauzativ
kauzator-ga/wa agens-ni/wo (objekat-wo) glagol-saseru.
私ガ 弟ヲ 東京ヘ 行カセル.
Watashi-ga otouto-wo Toukyou-e i-kaseru.
Ja šaljem mlađeg brata (da ide) u Tokio.
Kao što se vidi, u odnosu na aktivnu rečenicu broj učesnika u kauzativnoj rečenici i valentnost glagola povećani su za jedan. Novi argument je imenica u ulozi kauzatora.
Ovde smo videli samo neke od teorijskih pristupa proučavanju kauzativa u japanskom jeziku. Time ćemo se detaljnije baviti kasnije.
40
Pomenuta sintaksičko-semantička svojstva dala su osnov za različite klasifikacije kauzativne rečenice u japanskom jeziku. Tako su nastale sledeće podele zasnovane na morfo-sintaksičkim, sintaksičkim i / ili semantičkim svojstvima kauzativne rečenice:
direktni i indirektni kauzativ, kauzativ prelaznih i kauzativ neprelaznih glagola; „wo kauzativ“ i „ni kauzativ“i dr. Podela na „wo kauzativ“ i „ni kauzativ“ izvršena je prema padeškoj pomoćnoj rečci kojom se u kauzativnoj rečenici označava agens radnje iskazane leksičkim glagolom: rečca wo označava direktni objekat, dok rečca ni označava indirektni objekat ili agentivnu dopunu.164 Najčešća je uopštena podela na kauzativ prisile i kauzativ dozvole. Ova osnovna značenja kauzativa mogu se dalje razložiti, pa se u literaturi navode i sledeća značenja: uputstvo; dopuštanje; ostavljanje; nemešanje; samoprekor i dr.165
U Kurodinoj podeli, „wo kauzativ“ izražava prisilu i naredbu a „ni kauzativ“ dopuštanje i dozvolu.166 Šibatani pod dozvolom podrazumeva i značenje „dati priliku, omogućiti“ kao i značenje „ne (uspeti) sprečiti“.167 Šibatani prihvata Kurodinu podelu na „wo kauzativ“ i „ni kauzativ“, u okviru prototipičnih kauzativnih rečenica, kod kojih je subjekat umetnute kauzativne rečenice živo biće, kao u primeru:
太郎が 次郎を 行かせた。 / 太郎が 次郎に 行かせた。168 Tarou ga Jirou wo ik-aseta. / Tarou ga Jirou ni ik-aseta.
Taro je naterao Điroa da ide. / Taro je dozvolio Đirou da ide.
Šibatani ovde daje dodatna objašnjenja, naglašavajući direktnost dejstva kauzatora na agensa radnje. Prema njemu, kauzacija kod „wo kauzativa“ je obavezno prisilna i vrši se direktno, u ličnom obraćanju, naredbom i sl.169 Ova tvrdnja dala je osnov za podele kauzativa na direktni i indirektni. U takvim rečenicama, agens, iako živo biće, gubi svoju agentivnost i svojim svojstvima približava se predmetu radnje, zbog čega u kauzativnoj rečenici dobija padešku oznaku za direktni objekat wo. Šibatani ovim ističe da „wo
164 Podela je prema Kurodi. S.Y. Kuroda, Generative Grammatical Studies in the Japanese Languages, Ph.D.
Dissertation, MIT, 1965, prema: Šibatani 1973, str. 334. U daljem tekstu sigla: Kuroda 1965.
165 Yuriko Sunagawa i dr., Kyoushi to gakushuusha no tame no nihongo bunkei jiten (Rečnik rečeničnih tipova japanskog jezika za nastavnike i studente), Kuroshio, Tokyo, 1998. U daljem tekstu sigla: Sunagawa 1998.
166 Kuroda 1965, prema: Šibatani 1973, str. 333.
167 Shibatani 1973, str. 332.
168 Shibatani 1973, str. 333.
169 Shibatani 1973, str. 334.
41
kauzativ“ naglašava agensovu pacijativnost dok „ni kauzativ“ naglašava njegovu agentivnost.170
Satomi Sato (1990)171 posebnu pažnju poklanja kauzativnim rečenicama koje izražavaju uzročno-posledični odnos, a u okviru njih i na rečenice koje izražavaju odnos deo–celina, kao što je u sledećem primeru:
Ahiru-ga hane-wo habatakasete ita.172
(patka / celina) (krila / deo)
nominativ akuzativ
Patka je lepršala svojim krilima.
(celina) (deo)
nominativ instrumental
Emiko Hajacu (Emiko Hayatsu), međutim, ovakav tip rečenice stavlja u širi okvir.
Nazivajući je „kauzativ subjekta-posesora“ (所有者主語の使役), ona tvrdi da kod ovog tipa rečenice između konstituenta u ulozi subjekta i onog u ulozi objekta postoji odnos posesije ili pripadnosti.173
Prema Hajacu (2004), tipična kauzativna rečenica opisuje situaciju u kojoj „jedna osoba naređenjem ili molbom deluje na drugu osobu da izvrši radnju, a ova na to izvršava radnju“.174 Hajacu je ponudila podelu prema kojoj kauzativ prisile i kauzativ dozvole spadaju u tzv. „osnovne kauzativne rečenice“ (基本的な使役表現)175 dok uvodi i četiri posebna tipa. Kod njih uzima u obzir prirodu imenica kojim su označeni kauzator i agens, zatim da li kauzator poštuje ili zanemaruje volju agensa da izvrši radnju, kao i to da li je u vršenje radnje uključena volja agensa ili se radnja prirodno odvija. Prvi je kauzativ
„dozvole ili dopuštenja“,176 kod kojeg oba učesnika umaju odliku živo i voljno. Agens vrši radnju svojom voljom, dok kauzator dopušta njeno izvršenje. Drugi je kauzativ „uzročnog
170 Shibatani 1973, str. 335.
171 Satou Satomi, „Shiekikouzou no bun (2): gen’in kankei wo hyougen suru baai“ („Rečenica sa kauzativnom struktrom (2): izražavanje uzročno-posledičnog odnosa“) Kotobano kagaku 4 (Nauka o jeziku 4), Gengogaku kenkyuukai, Tokyo, 1990, str. 103–157. U daljem tekstu sigla: Satou 1990.
172 Satou 1990, str. 150.
173 Emiko Hayatsu, „Shoyuusha shugo no shieki ni tsuite” („O kauzativu subjekta posesora“), Nihongo gakka nenpou 13, Tokyo, Toukyogaikokugo daigaku, 1991, str. 4. U daljem tekstu sigla: Hayatsu 1991.
174 Hayatsu 2004, str. 128.
175 Hayatsu 2004, str. 128–150.
176 Hayatsu 2004, str. 130.
42
odnosa“, u kojem je kauzator neko svojstvo ili ljudsko biće, stvar ili pojava koje poseduju to svojstvo i koje na živog i voljnog agensa deluju tako što u njemu izazivaju psihološku ili fiziološku promenu stanja.177 Treći je kauzativ kod kojeg oba učesnika umaju odliku živo i voljno, ali agens nije u stanju da sam izvrši radnju, zbog čega mu kauzator direktno pomaže u tome.178 Takve su rečenice koje izražavaju brigu o detetu ili o nemoćnom licu. Četvrti tip je kauzativ kod kojeg je „agens“179 neživo, stvar ili apstraktna pojava koja ne poseduje volju, dok kauzator aktivno izaziva promenu stanja ili pasivno dozvoljava da
„agens“ promeni stanje.180
O ovom tipu rečenice znatno ranije bavi se i Šibatani sa polazišta strukturalizma.
Postojanje rečenica u kojima je subjekat umetnute rečenice neživo a predikat ne iskazuje događaj već stanje, Šibatani obrazlaže time što subjekat, iako neživo, ima sopstvenu
„snagu“ ili potencijal da inicira proces iskazan glagolom, kao što je u primeru koji navodi:
„Tarou ga yasai wo kusar-ase-ta.“ („Taro je dozvolio da mu povrće istruli.“).181 Ipak, Šibatani naglašava da se takav subjekat ne može smatrati pravim agensom, zbog čega se u kauzativnoj rečenici ne pojavljuje kao agentivna dopuna s padeškom oznakom ni, kao što je to slučaj sa živim agensom umetnute rečenice. On se tada označava padeškom pomoćnom rečcom za direktni objekat, wo.
Vidimo da se kao osnovna značenja kauzativa u japanskom jeziku navode prisila, naredba, dopuštanje i dozvola. U kauzativnim rečenicama koje iskazuju data značenja kauzator i kauzirani su prototipično iskazani imenicama sa obeležjem živo /+/ i među njima postoji neka vrsta hijerarhije u socijalnom statusu ili razlika u godinama. Radnja iskazana glagolom najčešće izražava događaj. Postoje i semantički tipovi kauzativa koji izražavaju sledeće odnose između argumenata u ulogama kauzatora i kauziranog: uzročno-posledični odnos; odnos deo–celina, ili u širem smislu odnos posesije. Tada kauzator odnosno kauzirani ne moraju nužno biti iskazani imenicama sa obeležjem živo /+/, a radnja kauzatora odnosno kauziranog može da izražava i stanje, a ne samo događaj.
177 Hayatsu 2004, str. 131.
178 Hayatsu 2004, str. 132.
179 Po pravilu, agens je živ, sposoban da svesno izazove, planira i kontroliše radnju. Neživog vršioca radnje označićemo oblikomom „agens“.
180 Hayatsu 2004, str. 132.
181 Shibatani 1973, str. 331.
43