28
29
kategoriju tzv. „dinamičke“122 modalnosti, čiji su izvor okolnosti, bilo spoljašnje bilo unutrašnje.
Slično Kruzu,123 Sato124 navodi sledeće oblike podstreka kod kauzativa voljnih glagola u japanskom jeziku: podstrekačke radnje verbalnog karaktera kao što su naredba, uputstvo, predlog, odobrenje i sl.; psihološki podsticaj koji sugestijom usmerava drugo lice da izvrši radnju; dozvola da drugo lice čini ono što želi; fizički podsticaj kao što je pokret rukom i sl.. I Lajons tvrdi da je poreklo deontičke modalnosti u deziderativnoj i instrumentalnoj upotrebi jezika, tj. jezika kao sredstva za izražavanje želje i kao sredstva da se omogući obavljanje radnji putem nametanja svoje volje drugom agensu. U japanskom jeziku poštovanje ili zanemarivanje volje agensa da izvrši radnju osnov je za podelu kauzativa na kauzativ dozvole ili zabrane,125 o čemu će biti reči kasnije. Kauzator svoju želju saopštava indirektno, tvrdnjom, ili direktno, direktivom. Lajons ovde napominje da ono što se izgovara može biti propozicija, ali da ona ne obuhvata sam čin radnje, te da direktivi u tom slučaju bivaju iskazi kojim se drugome nameće obaveza da propoziciju ostvari ili da se suzdrži od njenog ostvarivanja. Ističući da kauzator obično upućuje direktiv drugom agensu, najčešće drugom ljudskom biću, Lajons ukazuje i na to da direktiv može biti upućen i trećem licu, rečenicom kao što je „Neka Y otvori vrata“. On navodi i sledeće izraze kojim se direktiv trećeg lica prenosi drugom licu: „K ti je rekao da otvoriš vrata.“;
„K ti kaže da otvoriš vrata.“; „K kaže da treba da otvoriš vrata.“; „Moraš da otvoriš vrata (jer K tako kaže).“ i dr.126
Baveći se konstrukcijama sa modalnim značenjem u srpskom jeziku, Dušanka Zvekić-Dušanović govori o tzv. „motivacionoj modalnosti“, obuhvatajući njome deontičku, situacionu i unutrašnju modalnost.127 U analizu modalnosti ona uvodi pojam „motiv“ u značenju pokretačke snage neke aktivnosti. Već u samoj podeli motivacione modalnosti
122 F.R. Palmer, Modality and the English Modals, London, Longman, 1990, str. 9.
123 D.A. Cruse, „A Note on English Causatives“, Linguistic Inquiry Vol. 3, No. 4 (Autumn, 1972), str. 520–
528.
124 Satomi Satou, „Shiekikouzou no bun“ („Rečenica sa kauzativnom struktrom“), Kotobano kagaku 1 (Nauka o jeziku 1), Gengogaku kenkyuukai, Tokyo, 1986, str. 94. U daljem tekstu sigla: Satou 1986.
125 Uporedi: Hayatsu 2004.
126 Vidi: Lyons 1977, str. 832. Prev.aut. U navedenim rečenicama subjekat kauzator je izražen simbolom „K“.
127 Dušanka Zvekić-Dušanović, „O srpskim konstrukcijama sa modalnim značenjem ’unutrašnjeg podsticaja’ i njihovim mađarskim ekvivalentima“, Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku (2008), vol. 51, br. 1–2, str. 189. U daljem tekstu sigla: Zvekić-Dušanović 2008.
30
koju predlaže uočava se pojam unutrašnje modalnosti, što ukazuje na to da deontička i situaciona pripadaju spoljašnjoj. Prema njoj, razlika između „unutrašnje“ i „spoljašnje“ tiče se relacije između modalnog izvora (snage koja pokreće ili izaziva akciju), ispunitelja propozicije (onoga od koga se očekuje ostvarivanje zamišljene situacije) i nosioca modalne kvalifikacije (onoga čiji je stav).128 U kauzativnoj rečenici, modalni izvor odgovara kauzatoru a ispunitelj kauziranom. Kod spoljašnje motivacione modalnosti „modalni izvor i ispunitelj nisu u sferi istog lica, i ona je ’spoljašnja’ iz ugla ’ispunitelja’“.129 Ovako se može definisati i modalno značenje sadržano u japanskoj kauzativnoj rečenici. Zvekić-Dušanović tvrdi da se deontička i situaciona modalnost odlikuju postojanjem stimulansa sa strane u vidu volje govornika-subjekta odnosno potrebe uslovljene određenim okolnostima, koja je usmerena na animiranje sagovornika ili nekog drugog lica da ostvari zamišljenu situaciju.130 Slično Lajonsu, Zvekić-Dušanović, ukazuje i na upotrebu imperativa kao glagolskog oblika kojim se iskazuje volja govornika za ostvarivanjem neke situacije i u srpskom jeziku je po pravilu usmeren na sagovornika.131
Imajući u vidu vezu između značenja kauzativa i značenja modalnosti, ovde ćemo podrobnije prikazati analizu kojom se bavi Zvekić-Dušanović. Ona tvrdi da pojmovi
„unutrašnji“ i „spoljašnji“ čine jednu dimenziju motivacione modalnosti, dok drugu čine pojmovi „podsticaj“132 i „mogućnost“. Govoreći o izvorima modalnosti, ona navodi sledeće oblike koji se mogu javiti u preseku ovih dimenzija: podsticaj drugog lica; situaciono uslovljena neophodnost; unutrašnja potreba; dozvola; situaciono uslovljena mogućnost;
sposobnost.133
Prema Zvekić-Dušanović, eksplicitni signali deontičke i situacione modalnosti kada označavaju spoljašnji podsticaj u srpskom jeziku su najčešće glagoli morati i trebati, uz koje se najčešće ostvaruje dopuna u obliku izrične zavisne rečenice, da + prezent. Tu se
128 Zvekić-Dušanović 2010, str. 146. U daljem tekstu sigla: Zvekić-Dušanović 2010.
129 Kod unutrašnje motivacione modalnosti „pokretačka snaga se nalazi unutar nosioca stava, a ispunitelj propozicije nije u prvom planu. V. Zvekić-Dušanović 2010, str. 146.
130 Zvekić-Dušanović 2008, str. 190.
131 Zvekić-Dušanović 2008, str. 193.
132 Kod Lajonsa na ovom mestu stoji pojam „nužnost“ (eng. necessity). Vidi: Lyons 1977, str. 832. Zvekić-Dušanović koristi pojam „podsticaj“ kao opštiji, koji obuhvata i „nužnost“ kao jedan od vidova ispoljavanja podsticaja.
133 Zvekić-Dušanović 2010, str. 146.
31
spoljašnjim podsticajem deluje na subjekat s ciljem da on ostvari situaciju iskazanu glagolom u dopuni. Zvekić-Dušanović uzima glagol narediti kao reprezent značenja spoljašnjeg deontičkog podsticaja, koji se obično svrstavaju u direktivne iskaze134 kao što su naredba, zahtev, predlog, preporuka i dr., dok glagol dozvoliti uzima kao reprezent značenja spoljašnje deontičke mogućnosti.135 Iz ovoga zaključujemo da se značenje konstrukcije sa modalnim glagolom, iskazane iz ugla tzv. ispunitelja propozicije, „ja sam morao da + prezent“ izvodi iz značenja konstrukcije sa glagolom spoljašnjeg deontičkog podsticaja narediti, iskazane iz perspektive lica koji je modalni izvor, „on mi je naredio da + prezent“:
On mi je naredio da + prezent ja sam morao da + prezent (jer mi je on naredio).
Slično se može reći i za konstrukciju sa glagolom spoljašnje deontičke mogućnosti dozvoliti:
On mi je dozvolio da + prezent ja sam mogao da + prezent (jer mi je on dozvolio).
Navedena značenja naredbe, dozvole i drugih konkretnih značenja podsticaja skrivena su i u glagolu saseru u japanskom kauzativu. Tako se značenje spoljašnjeg deontičkog podsticaja gorepomenute japanske kauzativne rečenice おやが 子どもを 郵便 局に いかせる。136 (Roditelj šalje dete u poštu.) može interpretirati na sledeće načine, u zavisnosti od toga iz čijeg ugla gledišta se data situacija iskazuje:
(a) おやが 子どもに 郵便局に いくように、命令する。
Oya-ga kodomo-ni yuubinkyoku-ni ikuyouni, meirei suru.
Roditelj naređuje detetu da ide u poštu (b) 子どもが 郵便局に いく。
Kodomo-ga yuubinkyoku-ni iku.
Dete ide u poštu.
(c) 子どもが 郵便局に いかなければならない。（おやがそう命令したから。）
Kodomo-ga yuubinkyoku-ni ik-anakereba naranai. (Oya-ga sou meirei shita kara.)
134 Vidi: Popović, Ljudmila, „Komunikativne funkcije proste rečenice“ (str. 983–1057) u: Predrad Piper i dr., Sintaksa savremenog srpskog jezika. Prosta rečenica. Red. Milka Ivić. Beograd: Institut za srpski jezik SANU, Beogradska knjiga; Novi Sad: Matica srpska 2005, str. 1021–1040.
135 Zvekić-Dušanović 2010, str. 155.
136 Suzuki 1972, str. 287.
32 Dete mora da ide u poštu. (Jer mu je roditelj naredio.)
Rečenica (a) je iskazana iz ugla modalnog izvora ili kauzatora, dok su rečenice (b) i (c) iskazane iz ugla ispunitelja ili kauziranog. U rečenici (a) spoljašnji deontički podsticaj izražen je aktivom glagola meirei suru (narediti). U rečenicama iskazanim iz perspektive ispunitelja zahteva njegova radnja se izražava oblikom aktiva ili oblikom za iskazivanje modalnosti –nakereba naranai ako se radnja oseća kao spolja nametnuta obaveza.
Glagolima morati i trebati signalizira se i unutrašnja modalnost kada oni označavaju unutrašnju potrebu subjekta. Prototipično, unutrašnju modalnost najčešće signaliziraju glagoli hteti i želeti, kao i njihove perifraze.137 Zvekić-Dušanović navodi zanimljiv primer upotrebe konstrukcije da + prezent trećeg lica sa modalnom partikulom samo u inicijalnoj poziciji, kao što je rečenica „Samo da već jednom padne kiša“.138 Takva rečenica izražava želju govornika da se ostvari situacija na čijeg nosioca / vršioca govornik ne može da utiče. Sličan primer zabeležen je u japanskom jeziku, gde se takva situacija iskazuje kauzativom:
Ame-wo fur-asetai mono desu.139
Samo da padne kiša! / Kako bih želeo da padne kiša!
Iz prikazanog je moguće utvrditi semantičku vezu između kauzativnih rečenica sa značenjem naredbe i dozvole i rečenica u srpskom jeziku koje izražavaju modalna značenja.
Mi ćemo ovo rasvetliti na osnovu analize japanskih kauzativnih rečenica i njihovih semantičkih ekvivalenata u srpskom.