Pravila poslovanja i bušido kodeks

23 znanju, pravičnosti, obožavanju kulta predaka i prirode. Generalno ona zagovara apsolutno poštovanje autoriteta, prilagodjavanje datim prirodnim okolnostima i stvaranje onoga što je potrebno sopstvenim radom. Na ličnom i emotivnom planu poštuju porodicu i ukazuju izuzetno poštovanje starijm ljudima.

24 postaju urezane su duboko u japansku kulturu.

Svako ko se po prvi put susreće sa japanskom kulturom primetiće brojne razlike, a ponekada opravdano i brojne nelogičnosti, zbog načina na koji oni neke stvari rade.

Pitanje koje se u skladu sa tim nameće samo po sebi jeste: „ Od kada i zašto određene ideje ili običaji postoje u Japanu?“. Tačno vreme njihovog nastanka nije moguće ali većina njih su svakako prizvod skupa moralnih pravila koja su samuraji morali da poštuju, a poznata su pod nazivom bushido （武士度）. Uzimajući u obzir etimologiju same reči bushido : bu 武 – ratnik, vojnik; shi 士 – džentlmen, samuraj; do道 – put, učenje, mogu nam biti jasni socijalni uslovi u kojima je ovaj kodeks nastao. To su nepisana pravila kojih ratnici moraju da se pridržavaju i prate tokom svog poziva. To su učenja koja razvijaju distinktivnu vrstu uma i karaktera i veoma ekspresivno oslikavaju japanski nacionalni karakter. Ima ih sedam:

 Gi 義 – pravičnost: Ono čemu su se samuraji najviše protivili bila je neiskrenost.

Svoje odluke donosili su u skladu sa situacijom: umirali, ukoliko je umreti bilo ispravno i ratovali ukoliko je ratovati bilo pravedno (potrebno). Reč koja je i proistekla upravo iz ovog moralnog kodeksa jeste giri （義理） što znači dužnost ili obaveza. Ukoliko bi trebalo da definišemo šta za Japance znači giri možda bi to najbolje bilo uraditi kroz primer slike Tokija uveče u 12 časova, kada svetla u mnogim kancelarijama i dalje stoje upaljena jer radnici koju su završili svoj posao se ustručavaju da odu kući pošto je njihov šef i dalje na poslu, a šef ne želi da ode kući jer misli da će time dati loš primer ostalim zaposlenima.

Giri predstavlja determinisanost da se pokaže osećaj dužnosti ili zahvalnosti tako što ćemo, makar na svoju štetu, drugog učiniti srećnim. Jednostavno, ponašanje zaposlenog mora uvek biti u skladu sa postojećim socijalnim okvirima i željama nadređenog, iako je to ponekada protiv njegove volje.

Kao što smo već rekli, tačno vreme nastanka ovog koncepta ne može se tačno odrediti, ali njegovi koreni nalaze se u timskom radu i kooperativnom duhu japanskog naroda nastalom tokom veoma teških okolnosti uzgajanja pirinča. Neke aktivnosti nije bilo moguće izvršiti bez pomoći i bliske saradnje sa ostalim članovima ili žiteljima istog mesta, pa se tako razvio običaj da se moramo odužiti onome ko nam je pomoć pružio.

25 Ovaj običaj da nekome ko nam je pomogao i učinio dobro delo uzvratimo za to dana se naziva giri.

Danas, ovaj koncept uzvraćanja i dalje ima važnu ulogu u životima savremenog japanskog društva. To se najbolje ogleda u običaju davanja poklona u leto – chugen

（中元） i na kraju godine oseibo （御歳暮）. Takođe, čokolade koje se uglavnom poklanjaju na Dan zaljubljenih nazivaju se giri choko (giri chocolates).

Svi ovi običaji davanja poklona u Japanu simbolizuju zahvalnost za nečiju ljubaznost.

 Ju 勇 – hrabrost: ova vrlina podrazumeva duh odvažnosti (odsustvo straha) i sposobnost podnošenja (pravilnog ponašanja bez obzira na okolnosti-mir, opasnost...). Takođe, hrabrost se ne smatra vrlinom osim ukoliko nije u cilju postizanja pravicnosti. Biti hrabar znači uraditi ono sto je ispravno. Suočiti se sa opasnošću i rizikom, ili umreti zbog neceg što nije ispravno smatrano je glupošću, ne hrabrošću; jer živeti kada je živeti ispravno i umreti kada je to ispravno je zapravo prava hrabrost.

Ukoliko postoji dostojan i hrabar protivnik, onda izgubiti bitku sa njim ne znači biti osramoćen, već čak poštovan i voljen. Priča koja možda najbolje ilustruje ovakav stav možda je priča o dva poznata feudalna gospodara su se borila jedan protiv drugog skoro 14 godina, ali kada je Kenshin čuo za Shingenovu smrta plakao je zbog gubitka

“najboljeg protivnika”. Za vreme života Shingen je živeo daleko od okeana i nije mogao doći do soli iz mora ili iz druge oblasti čiji su gospodari odbili da mu pomognu. Kada je Kenshin čuo za taj problem snabdeo ga je solju, iako su tada bili u zaraćenim odnosima. Rekao je: “ Ne borim se solju već mačem”.

Hrabrost i čast zahtevaju da za protivnika imamo samo onog ko bi nam bio prijatelj u miru.¹⁰

 Jin 仁 – dobrota: Još Konfucije i Mencije (kineski filozof koji se smatra da je bio najveći poštovalac konfučijanizma nakon samog Konfucija) su govorili da su ljubaznost i dobrota najbitniji za uspeh vladara medju ljudima. Ljubaznost prema slabijem od sebe jedna je od osnovnih vrlina koju je bilo potrebno savladati da bi se postao samuraj. U to vreme, pravila ponašanja u ratu podrazumevala su da kada je neprijatelj zarobljen, nikada neće biti pogubljen

10 Inazo Nitobe, Bushido: The soul of Japan, IBC Publishing, Inc. 2007, str. 16

26 ukoliko je nižeg ranka od samog osvajača.

Svi koji su ikada posetili Japan nisu mogli a da ne primete i više nego ljubazan stav ljudi, kako prodavaca ili osoblja u restoranu, tako i samih prolaznika, koji će vas ukoliko ih upitate za pravac, u nedostatku znanja engleskog jezika, najverovatnije uzeti za ruku i odvesti do željenog odredišta makar to bilo u suprotnom pravcu od onoga gde su se oni uputili. Ovakvo ponašanje pokazuje empatiju za potrebe drugih ljudi, koje, kao što smo već spomenuli, često stavljamo ispred potreba nas samih. Ljubaznost znači strpljenje, finoća, da ne zavidimo drugima i ne hvalimo sebe. Mladi ljudi učili su kako da se klanjaju, hodaju, sede i služe čaj. Maniri ponašanja za stolom postali su nauka.

Neki Evropljani smatraju da Japanci previše značaju daju ovim pravilima ponašanja i da ih se previše striktno drže, dok Japanci smatraju da je još besmislenije biti dosledan svakom trendu koji se u Evropi pojavi i onda jako brzo menja.

 Rei 礼 – poštovanje: pored Zen budizma koji je imao veliki uticaj na bushido, poreklo mnogih, pa i rei koncepta, možemo naći u Konfucijanizmu. Još sam Konfucije (551-479 p.n.e.) je govorio da moramo poštovati sebe da bi nas poštovali drugi. Danas, svoje poštovanje prema nekome možemo iskazati na mnogo načina – ljubaznim ponašanjem, učtivošću u ophođenju i delanju. Kada su u pitanju odnosi na poslu ili stav prema nama nadređenima, pokazuje se poštovanje prema društvenom rangu koje se sticalo realnim zaslugama a ne rodjenjem. Kao što je već poznato, u japanskim kompanijama se ne gleda blagonaklono na promenu posla, a što ste duže u jednoj kompaniji vaš ugled i položaj raste, a samim tim se stiče i veće poštovanje. Koliko je ovo bitno za sam japanski jezik ogleda se u upotrebi posebnog honorifičnog jezika koji je vrlo prisutan u poslovnim krugovima. Čak i među samim Japancima ima dosta onih koji pohađaju posebne kurseve ne bi li njime ovladali i izbegli eventualne neprilike na poslu.

 Makoto 誠 – iskrenost: Bez iskrenosti ljubaznost nema svoj pravi značaj.

 Meiyo 名誉 – čast: Osećaj časti morao je biti duboko ukorenjen u karakter samuraja. Učili su da poštuju ime, lice – da ne izgube obraz i ugled kod drugih ljudi i u javnosti. Sve sto bi narušilo nečije ime smatrano je sramotnim, i verovalo se da je časnije umreti nego živeti osramoćen. Doživeti časnu smrt u borbi obezbedilo bi poštovanje lika i dela nastradalog vojnika i čitave njegove

27 familije, a njegovim sledbenicima obezbedilo medalje i počast. Upravo iz ovog razloga, prihvatljivije je bilo izvršiti samoubistvo ili seppuku （切腹）nego pasti u ruke neprijatelju. Kao primer navešćemo priču kada su se trupe Uesugi Kagekatsu-a 1582. godine borile protiv Ode Nobunage. Naime, kako su Uesugijevi vojnici bili u bezizlaznoj situaciji i jedino očigledno bilo je da će biti porobljeni, odlučili su da ritualno izvedu seppuku i tako sebe i svoje potomke spasu sramote. Uz to, svaki od njih je na drvenoj pločici ispisao svoje ime i zakačio za uvo kroz rupu koju su sami probušili. Njihova imena poslužila su kao dokaz njihovog identiteta, a potomci svakog nastradalog bio je nagradjen medaljom časti. Kao što vidimo, seppuku je bio najčasniji način smrti medju samurajima. Kako je abdomen smatran mestom gde duša i osećanja počivaju, seppuku ili harakiri što doslovno znači: hara 腹– stomak a kiru 切る – seći, ovakav čin oslikava osećanje satisfakcije koju su u to vreme ratnici imali umurujući od sopstvenog mača, što se smatralo nečim najdragocenijim i najvrednijim što jedan samuraj poseduje.

U današnje vreme, ovaj princip u velikoj meri se preneo na metod na koji se japanski radnici suočavaju sa gubitkom posla. Iako smo već spomenuli da za Japance prestanak radnog odnosa uglavnom znači odlazak u penziju, u vreme recesije došlo je do velikog broja gubitka posla medju zaposlenima. Zbog sramote i odgovornosti koju osećaju pre svega prema svojoj porodici, sve češći su bili slučajevi oduzimanja života skakanjem pod voz. Gubitak posla zbog toga što firma loše posluje smatra se ličnim neuspehom i sopstvenom sramotom.

U periodu Kamakura (1185-1333) ovakav način okončanja svog života nudio je samurajima mogućnost da povrate svoju ili gospodarevu čast. U modernije doba, ona su najčešće rezultat prevelikog opterećenja na poslu, gubitka posla ili nacionalističkih uverenja. Ovo poslednje je bio slučaj kod samoubistva čuvenog japanskog pisca Mišima Jukija. Vlada je pokrenula niz kampanja protiv ovakvog nesrećnog ishoda, nastojeći da stvori društvo koje oprašta i daje šansu onima koji pogreše. Posmatrajući probleme koji stoje iza visokog procenta preminulih, veruje se da koliko se reše i zdravstveni problemi, tj. smanje stresne situacije i ako se utiče na mentalni aspekt rada, ovaj broj bi sigurno bio daleko manji u budućnosti. Treba spomenuti još jednu meru koju je Vlada Japana

28 uvela u cilju smanjenja stope samoubistava, a to je da je doneta odluka da je porodica preminulog ta koja plaća štetu i sve troškove čišćenja šina i prestanka saobraćanja vozova usled nesreće.

Dok se u drugim kulturama čin samoubistva smatra kukavičlukom, još u Edo periodu ( 1603-1868) u svetu samuraja postojala je izreka „ Bushido znači da umiru odlučni“ （武士道とは死ぬこととみつけたり）. Pošto je za samuraje susret sa smrću bila svakodnevnica, živeti časno je bio moralni kod koga su se pridržavali kako ne bi imali zbog čega da se kaju kada taj dan dođe.

 Chyugi 忠義 – lojalnost: Kroz istoriju, različiiti mislioci imali su različita shvatanja pojma lojalnosti. Neki su, poput Hegela, smatrali da treba biti lojalan ljudima, odnosno čitavoj naciji a ne pojedincu, dok npr. u Americi, lojalnost nema veliki značaj jer ljudi uče da su svi jednaki. U Japanu, lojalnost je poštovanje i odanost koju poklanjamo svom gospodaru. Kao što se u davna vremena lojalnost vezivala za odnos gospodar – vazal, u današnje vreme to može biti predstvljeno odnosom zaposleni – poslodac. Zaposleni su spremni, da se zarad dobrobiti svoje kompanije, ne samo maksimalno posvete poslu u toku radnog vremena, već i da bez novčane nadoknade ostaju prekovremeno. Ovaj termin na japanskom označen je sa sabisu zangyo（サービス残業） , i jedna od onih unikatnih japanskih reči koja nema svoj ekvivalent ni na srpskom ni na engleskom jeziku. Ova praksa postala je posebno zastupljena u vreme recesije i nepovoljnih ekonomskih uslova, kada su firme čak uvele i zakon koliko prekovremenih radnih sati je zaposlenom dozvoljeno da traži da mu bude plaćeno. Međutim, i pored ovakvih principa radne etike, stepen lojanosti postignut u japanskoj kulturi nije postignut ni u jednij drugoj zemlji. Kada je u pitanju poslovna kultura, biti lojalan ne podrazumeva samo odnose unutar korporacije, već i višeslojnu lojalnost prema svojim klijentima. To znači da je za japance usmena reč podjednako važna kao i ona na papiru. Jednostavno, bushi no ichi-gon （武士の一言）ili reč samuraja je nešto čemu se veruje. Drugi vid lojalnosti ogleda se u tome da, ukoliko je dogovor o saradnji sa određenom kompanijom postignut, on se mora ispoštovati bez obzira na nepredviđene novonastale okolnosti u budućnosti. Naime, na primeru revizije japanske kompanije u fabrici Fidelinka u Subotici, možemo shvatiti na koji način oni

29 proveravaju ili pak testiraju nečiju lojalnost. Tokom pregovora, nakon što je već postignut preliminaran dogovor o količini robe za potencijalan izvoz za Japan, predstavnici japanske kompanije upitali su šta bi se desilo ukoliko bi se njihovi zahtevi povećali i ukoliko bi hteli da uvoze veći ili gotovo čitam obim Fidelinka proizvodnje. Ovo pitanje, naravno, nije postavljeno iz finansijksih ili poslovnih, već iz čisto etičkih razloga. Želeli su da znaju da li bi kompanija sa kojom žele da ostvare saradnju bila u stanju da odbaci svoje dotadašnje kupce zarad većeg profita. Pozitivan odgovor svakako ne bi bio prihvatljiv i jedan je od osnovnih principa na osnuvu kojeg odlučuju o budućoj saradnji.

2.3.1 Ganbarizam

U Japanu se neguje vrlina istrajnosti, koja se očekuje od svakog člana društva, koliko god da je (ne)vešt u datom zadatku. Ovakvo shvatanje, da je potrebno dati sve od sebe, jer se jedino kroz trud može postići određeni ideal, usađuje se još u predškolskom uzrastu. Deca su podeljena u male grupe (han), čiji se članovi međusobno razlikuju po osobinama i interesovanjima. Njihova uloga je da izvrše određeni zadatak, kroz zajednički rad, što još pokazuje i sveprisutan duh kolektivizma. Kad je srednja škola u pitanju, u njoj duh istrajnosti postaje izraženiji, jer je to period kada je potrebno uložiti veliki trud u upisivanje željenog, i po mogućnosti prestižnog, univerziteta. Smatra se da je process učenja daleko važniji od samih rezultata, a s obzirom da su oni odraz truda pojedinca, on nikako ne smije da naruši očekivanja porodice i okoline.

Ni poslovna kultura nije izuzetak. Oni radnici, koji nisu uspeli da doprinesu opštem radu kompanije, ne zaslužuju mesto na kome se nalaze. Zbog ovakvog stava, mnogi ne dopuštaju sebi ni minut odmora, što često vodi do prekovremenog rada, po čijem broju časova Japan uveliko prednjači. Predanost poslu se izuzetno cijeni, a odanost kompaniji se meri brojem časova posvećenih radu. Naravno, zauzvrat dolazi do povećanja plate, kao i mogućeg unapređenja. Kako ne bi došlo do incidenata, radnici su zaštićeni Zakonom o radu, prema kome je rad od preko 160 sati sedmično kažnjiv. Iako postoje brojne priče o radnicima koji su ugrozili svoje zdravlje usled praćenja ovog ,,zakona‘‘, prekovremeni rad je i dalje norma, o čemu svjedoči i činjenica da

30 mnogi, kada su odmor i aktivnosti u pitanju, ne bi znali šta da čine sa svojim slobodnim vremenom. Tada u prvi plan dolazi shvatanje da je japanski poslovni svet napredovao zahvaljujući ovakvom stavu radnika, te da mu Japan duguje svoju ujedinjenost, složnost, zajednički cilj, kao i ekonomski razvoj.

Iz ovakvog pristupa svemu što jedan Japanac započne proistekao je termin ganbarizam, gotovo neprevodiv ni na jedan drugi svetski jezik. On upravo predstavlja volju i spremnost japanskog naroda da da svoj maksimum i ne prestane kada je najteže.

Stoga će se na svakom sportskom meču ili bili kom vidu takmičenja uvek začuti poklici 頑張ろう (ganbaro) ili 頑張ってください (ganbatte kudasai). Oni služe da bi se takmičari ohrabrili i smogli snage da istraju u onome što su započeli. Takođe, svaki Japanac će na ovaj način pružiti podršku sagovorniku čak i kada se to odnosi na nešto njegovo sasvim lično, poput pisanja doktorske disertacije.