Budizam

Za početak, predstavićemo budističku sektu – zen budizam. Reč zen, u prevodu sa sanskrita dhyana znači meditacija. Zen je jedan od produkata kineskog uma nastao

148 nakon njegovog kontakta sa indijskom mišlju, a proistekao iz mahajana škole budizma.

Uveden je u Kinu u I veku nove ere posredstvom budističkog učenja.

Kineski um, iako snažno stimulisan indijskim načinom razmišljanja, nikada nije zanemario praktičnu stranu našeg svakodnevnog života. Ova nacionalna ili rasna psihološka predodređenost dovela je do transformacije indijskog budizma u zen budizam.

Č’an je (pod nazivom zen) prenesen u Japan krajem XII veka. Najvećim učiteljem iz tog veka smatra se Dogen (1200-1253), osnivač ogranka u japanskom zen budizmu. Vrhunac svog razvoja dostigao je u periodu od XVI do XVIII veka u intelektualnim krugovima vojnog plemstva samuraja, i time postao jedna od najuticajnijih budističkih škola.

Zen učenje je s jedne strane ukorenjeno u mahajani, naročito učenju o budinoj prirodi, a s druge strane je povratak samoj srži budističkog učenja i iskustvu probuđenja.

On podučava da Budina svest predstavlja jedinu stvarnost, odnosno da je priroda uma priroda Bude. Nju nije moguće podučavati, ili preneti putem knjiga ili preko učitelja.

Stoga, on ni nema svoje svete knjige i svete tekstove, jer se ne oslanja na pisanu reč, već na živu usmenu tradiciju. Osnovni način uviđanja izvorne prirode stvari jeste motrenje uma.

Ipak, da bi se ostvarila sama srž učenja, potrebna je i određena fizička praksa i savladavanje niza vežbi i usvajanja posebnih navika. Velika je zabluda u zapadnoj civilizaciji da je Zen samo praksa meditacije, i da se on može samo intelektualno (umno) usvojiti. Naprotiv, praksa Zena zahteva određen ritam i stil života u manastirima koji su tome i prilagođeni. Nekada majstori Zena svojim učenicima zadaju istinski teške fizičke vežbe, ne bi li ih time oslobodili nekih umnih stanja ili stavova.

U svetu posebno poznate demonstracije Zena a ujedno i sitem učenja kroz naporan fizički rad predstavljeni su čuvenim disciplinama kao što su: čajna ceremonija, streličarstvo, kaligrafija i drugo. Cilj i svrha ovih disciplina je u tome da se kroz naporan fizički rad, usredsređenost i beskrajna ponavljanja Um oslobodi stega tela i počne neometano da se iskazuje. Stepen napredovanja kandidata na planu Uma se ogleda i kroz telesne pokrete, odnosno njegovu motoričku veštinu, zbog čega majstori

149 Zena posmatraju veštine monaha kao refleksiju njegovog duhovnog stanja.

Stalna duboka usredsređenost u bilo kojoj delatnosti, bilo da se radi o meditaciji ili fizičkom radu, praktikanta Zena vodi ka duhovnom uvidu i ispunjenosti, odnosno stanju prosvetljenosti - Nirvane. Da bi ubrzali u nekim slučajevima prelaz na drugu duhovnu dimenziju postojanja, majstori Zena svojim učenicima daju umne zagonetke bogate logičkim apsurdima, koje u jednom trenutku rešavanja dovode do duhovnog kvantnog skoka, takozvanog Koana, kada učenik spozna stanje Nirvane. U nekim slučajevima, stanje Koana se izaziva tako što majstor učenika snažno udara bambusovim štapom po leđima, dok je on u dubokoj meditaciji, pobuđujući u njemu iznenadni prelaz u Nirvanu.

Zen podržava neposredan, mistički doživljaj stvarnosti. Zastupa prenošenje suštine i duh budizma neposredno, bez oslanjanja na spise (npr. zbirke Budinih propovedi), reči, shvatanja ili postupke. U zen tradiciji se iskustvo izvorne prirode često upoređuje sa mesecom, a reči i koncepti koji ga opisuju sa prstom koji pokazuje na mesec. Rečima i konceptima to iskustvo nikada se ne može do kraja iskazati niti opisati, jer to je nešto što svako mora iskusiti za sebe.

U životu monaha smenjuju se meditacija, molitve i žustar fizički rad. Trajna duboka usredsređenost u bilo kojoj delatnosti, bilo da se radi o meditaciji ili fizičkom radu, vodi ka duhovnom uvidu i ispunjenosti, odnosno stanju prosvetljenosti. Cilj i svrha ovih disciplina je u tome da se kroz fizički rad, usredsređenost i beskrajna ponavljanja um oslobodi stega tela i počne neometano da se iskazuje. Stepen napredovanja čoveka na umnom planu ogleda se i kroz telesne pokrete, zbog čega zen majstori posmatraju veštine monaha kao odraz njegovog duhovnog stanja. Asketske prakse nisu posebno naglašene. Zen je religija džijua (cu-ju) „samopouzdanja“ i džizaja (cu-caj) „samopostojanje“.

U stvari, zen je taj koji posvećuje najveću moguću pažnju prosvetljenju – satoriju. Da bi ostvario satori zen otvara dva puta – verbalni i akcioni. Zen verbalizam označava najkonkretnije moguće iskustvo.

Satori, kao najviši izraz zena, otvara srce i um za jedan širi i dublji uvid, a

150 različite zen umetnosti samo su različiti izrazi tog iskustva. U haiku poeziji to je oduzimanje svega što je suvišno. U slikarstvu sumi, tek naznake likova, čovek uklopljen u pejzaž i prirodu. U čajnoj ceremoniji temeljna je težnja ka nevezivanju za svetovnost.

U kaligrafiji je sve u jednom potezu, hvatanju jednog trenutka večnosti, nema ponavljanja. U uređenju pejzaža minimalizam, izražavanje bitnog, nema vodoskoka jer voda prirodno ide dole, a ne gore. Odnos prema prirodi je prirodan i prožet poštovanjem života kao jedinstva u svemu. No-drama upućuje na potrebu čoveka da se simbolički uzdigne u više dimenzije, viša stanja svesti da bi bio uključen u dublje nivoe života. Zen je tako prisutan u korenu japanske kulture kao ekstrakt i održavalac njene živosti i autentičnosti.

Za razliku od ostalih škola budizma, zen nema svoje svete knjige i svete tekstove jer se ne oslanja na pisanu reč već na živu usmenu tradiciju.

Zen budizam, kao i sve ostalo što potiče sa istoka, zapadnjacima je velika kulturološka nepoznanica. Metode koje primenjuju učitelji zena u podučavanju svojih sledbenika razlikuju se od onih koie primenjuju propovednici u evropskom misticizmu.

Ta diferencijalnost proističe iz toga što se i sama učenja razlikuju. Tako je na primer jednom zapadnjaku veoma čudno to što zen učitelj ne obraća pažnju na svog ućenika i ne prati ga u stopu da bi ispravio svaki negov korak. Međutim, zen-učitelj, potajno, jako pažljivo prati svakog od svojih učenika i više obraća pažnju na ono što on ne uradi nego na ono što uradi.

Povezanost zena i prirode može se ogledati u japanskim zen baštama. Japanske kamene bašte, često nazivane i zen bašte, su tipovi bašta napravljenih od stena i kamenja zajedno sa biljkama poreklom iz stenovitih područja. “Suvi pejzaž” bašte su nastale kao deo Zen budizma. Vekovima su japanski zen majstori kreirali bašte skladno uređenih stena i belog položenog šljunka, stvarajući tako mirno utočište za meditaciju.

Za razliku od klasičnih bašta, u zen baštama nema vode. Voda (reke ili jezera) su predstavljeni pomoću peska ili šljunka. Obrada peska se vrši pomoću grabulja, pa se na taj način stvaraju “talasi”. Zen bašte se ne menjaju pod uticajem vremena zahvaljujući svojim osnovnim elementima.

Osnovni koncept zen bašte je postavka stena, kamenja, šljunka i peska po sopstvenoj želji, a sve u cilju smirivanja duha i odvajanja od svakodnevne napetosti i stresa.

151 Osnivačem zen bašta smatra se Muso Soseki (1275-1351), zen budistički monah, učitelj, kaligraf, pesnik i dizajner bašti. Najpoznatiji monah svog vremena za sobom je ostavio mnoge bašte. Poslednja na kojoj je radio i danas se nalazi u Kjotu u

Japanu. Mnoge su bile delom uništene tokom građanskog rata od 1467.-1477. godine.

Neke od njih su sačuvane i danas su pod zaštitom UNESKO-a. Kamene bašte se u Japanu vekovima održavaju na isti način tako da i danas možete videti identičnu baštu kao i pre 200 ili više godina.

Izgled prvih bašta u Japanu je zavisio od bogatstva i statusa čoveka. Što je neko bio moćniji i bašta je bila veća. Međutim, svrha zen bašte jeste uklanjanje haosa iz uma i postizanje stanja unutrašnjeg mira. Stoga, bašta koja se obrađuje ne mora biti velika.

Dovoljan je čak i jedan kvadratni metar.

Danas, postoje i veoma su popularne, zen bašte za kancelarije ili kuće. One su veličine lap-topa, u drvenoj su kutiji i imaju osnovne elemente kao i prave bašte - pesak, šljunak, kamenje i grabulje. Dovoljno je 15-ak minuta dnevno izdvojiti i posvetiti se grabuljanju i opuštanju. Unutrašnji mir i spokoj dolazi sa uređivanjem bašte, bez obzira da li grabuljama pravite kružne ili pravolinijske pokrete. Izgled vaše zen bašte zavisi isključivo od stanja vašeg duha u trenutku postavljanja elemenata. Svaki put može biti drugačija jer je svaki put drugačije i uređujete. Cilj je da oplemeni prostor, a vas da ispuni mirom i spokojem.