Uticaj Čuang Ceove misli na školu Danrin

Čuang Ce reče: 'Možda nikad niste videli divlju mačku i lasicu. Ona puzi i šunja se dok vreba da li će se nešto pojaviti. Ona skače i juri, gore i dole, levo i desno ne zazirući, sve dok se ne uhvati u zamku i ne zagine u mreži. Ili pak, bivo velik kao oblak na nebu, ipak ne zna kako se love pacovi. Sad imaš to ogromno drvo zbog koga si uznemiren, jer je beskorisno.

Zašto ga ne posadiš u gradiću Nigde-ništa ili Polu-širokog i Bezgraničnog i ne opustiš se, ili legneš i odspavaš ispod njega. Sekire nikada neće skratiti njegov život i ništa mu ne može nauditi. Ako nije korisno, kako će ga snaći bol, ili patnja?'” (Čuang Ce: 2001:37-38)

Tako je Genrin, imajući na umu taoističku ideju zoka (tok prirode), ovaj taoistički koncept načinio teorijskom osnovom za haikai izraz: elegancija i lepota, a koje su simbolizovale mesec i trešnjev cvet u klasičnoj vaka poeziji, mogu se naći u prirodnom stanju svih stvari i bića, uključujući i svakodnevne kućne alatke. Upravo ova ideja, što ćemo videti kasnije, bila je vodeća u školi Šomon i postala je fundamentalni princip u Bašoovim haikai teorijama. Za Genrina i Teimon pesnike, koji su se trudili da se haikai prihvati kao deo ortodoksne tradicije, ovaj taoistički koncept je omogućio pesnicima da pristupe haikaiju kao pesničkom obliku koji je pogodan za otkrivanje istine i pročišćenje čovekovog uma. „Iako je Genrin dublje shvatao taoističko učenje od ostalih Teimon pesnika, ono se i dalje nije mnogo udaljilo od ortodoksnog shvatanja poezije.” (Peipei:

2005:23)

„Ono što je prihvatljivo mi zovemo prihvatljivim; ono što je neprihvatljivo, zovemo neprihvatljivim. Stazu stvaraju ljudi koji njome hodaju; stvari su takve kakve jesu, jer su tako imenovane. Šta ih čini takvim kakve jesu? Činjenje ih čini takvim kakve su. Šta ih čini ne-takvim? Činjenje ne-takvim ih čini ne-takvim. Sve stvari imaju ono što je takvo; sve stvari moraju imati ono što je prihvatljivo. Ne postoji ništa što nije takvo, što nije prihvatljivo. [...] U tom smislu, bilo da ukazuješ na tanku pritku ili na debeo stub, na leproznog, ili na lepu Si-ših, na stvari otkačene i mutne, ili stvari smešne i čudne, tao ih sve izjednačava. Njihova podeljenost je njihova celovitost, njihova celovitost je njihova manjkavost. Nijedna stvar nije cela niti manjkava, ali sve one opet čine jedno.” (Čuang Ce:

2001:42-43)

Pesnici škole Danrin isticali su komičnost haikaija, dovitljivost i fikciju. Isticali su slobodna preterivanja i stvaranje namernih neistina. Tako, recimo, u sledećoj pesmi, Soin unosi promenu u tradicionalnu ideju insekta (muši):

ママ食おうとや虫の泣くらん Mama kuou

to ja muši no naku ran.

Želim da jedem! – insekt

plače.

U vaka tradiciji, plač insekta simbolizuje jesenju melanholiju: njegov slabi plač ruši tišinu noći i budi duboku usamljenost i svesnost o tome da jesen prolazi. Soin, pak, opisuje insekta koji plače za hranom, čime unosi šaljivi obrt tradicionalno uspostavljenog motiva plača insekta.

Za pesnike škole Danrin, za razliku od pesnika škole Teimon, nije bilo presudno prisustvo haigona u pesmi, zapravo – haigon (kolokvijalizam) nije bio ono po čemu se haikai razlikuje od renge. Za pesnike škole Danrin dobar haikai je bio onaj koji je u svom

imaginacije haikaija i dovelo komični stih jedan korak napred ka njegovom sazrevanju.”

(Peipei: 2005:33).

Za pesnike škole Teimon, Čuang Ceov gugen je bio model za alegorični izraz haikaija. S druge strane, pesnici škole Danrin preuzeli su od Čuang Cea smelo ismevanje, namerno preokretanje tradicionalno uspostavljenih značenja, i nesputanu imaginaciju, postavljajući ih za okvir i ironični pristup haikaiju. Što je još važnije, oni su od Čuang Cea preuzeli uverenje da se u uobičajenim, svakodnevnim čak i „niskim” stvarima i bićima mogu videti lepota i upotrebljivost.

Tako, recimo, Ićuov Haikai mogju („Priručnik haikaija“, 1675) – značajno delo o haikai teorijama škole Danrin, sadrži mnoge pasuse koji se tiču odnosa i sličnosti između haikaija i Čuang Ceovog gugena:

„Spajanje ideje malog i velikog, razbijanje uobičajenih shvatanja dugovečnosti i prolaznosti, činjenje lažnog (jap.kjo) istinitim (jap.đicu) i istinito – lažnim, uzimanje ispravnog (jap.ze) kao pogrešno (jap.hi) i pogrešnog kao ispravnog nije samo Čuang Ceov stil gugena, već i sâma priroda haikaija. Stoga je suština ove umetnosti u slobodnim preterivanjima i obmanjujućim neistinama.” (Peipei: 1994:38)

Ovakav stav dosta naliči Čuang Ceovoj ideji, izraženoj u Drugom poglavlju:

„Sve ima svoje ono i sve ima svoje ovo. S tačke gledišta onog, ne možeš da ga sagledaš, ali razumevanjem ga možeš spoznati. Tako, kažem ono izlazi iz ovog, a ovo zavisi od onog – što govori da ono i ovo jedno drugo rađaju. Ali, gde ima rađanja ima i umiranja;

gde ima umiranja ima i rađanja. Gde ima prihvatljivosti, mora biti i neprihvatljivosti, i obratno. Gde se priznaje dobro, mora se priznati i rđavo; gde se priznaje rđavo, mora se prepoznati dobro. Otuda, mudar čovek ne ide tim putem, nego je prosvetljen svetlošću Neba.

On, takođe, prepoznaje ovo, ali ovo koje je takođe ono kao i ono, koje je takođe ovo. Njegovo ono ima u sebi ispravno i rđavo; njegovo ovo takođe ima rđavog i ispravnog u sebi. Stoga, zapravo, ima li on još uvek ovo i ono? Ili, u stvari, više nema ovo i ono? (Čuang Ce: 2001:42)

Tako se pesnici škole Danrin nisu oslanjali na stare pesničke tradicije i teorije već su osmislili svoje, ali su njihovi stavovi doveli do toga da su komičnost i dovitljivot postale same sebi cilj. Iako je njihovo razumevanje Čuang Cea bilo površno, a njihova škola

kratkog daha, njihove nove i sveže ideje su oživele haikai, dok je njihovo zalaganje za primenu učenja Čuang Cea u haikaiju u velikoj meri uticalo na rani stil Macuo Bašoa.