Furju (風流) i fukjo (風狂)  ukus (sklonost) i pesnička ekscentričnost

Pojam furju (風 流, kin. feng-liu – „lepršavost”)²⁷ u Bašoovom delu često je zamenjen sa fuga (風雅), označavajući i posebno poetsko stanje i dugu estetsku tradiciju.

Zapravo, u Bašoovoj poeziji pojam furju označava estetski ideal odbacivanja svetovnih vrednosti, traženje lepote u životnom stilu ili mentalitetu koji je oslobođen materijalnih stega i posvećen umetnosti. U svojim poznim godinama Bašo će napisati:

„Osoba koja celo svoje srce preda furjuu i harmonizuje se sa četiri godišnja doba naći će da je, poput zrna peska na obali, neiscrpno mnogo stvari vredno stiha. Osoba koja može da izrazi takav poetski senzibilitet i koja ima takav estetski stav prema stvarima jeste mudrac poezije.” (Peipei: 1994:84).

U svom putopisu Uska staza ka dalekom severu, Bašo je spevao pesmu u kojoj se furju odnosi na samu poeziju. Dok su prelazili prolaz Širakava, u svom putopisu je napisao da su ga teškoće putovanja i fizički i psihički iscprle, ali da ga je prizor toliko osvojio da je morao da sroči sledeće stihove:

風流の初めや奥の田植歌 Furju no

hađime ja oku no taue uta.

Pravi početak poezije – pesma

sađenja pirinča na dalekom severu.

27 „Furju označava ukus u tri vida. Prvo, to je ukus jednog kruga ljubitelja umetnosti. Drugo, ukus umetnika koji stvara umetnost saglasno svom ukusu i ukusu publike na koju računa. Treće, furju označava svojstva, ili karakteristike dela, tj. umetnosti koja je u skladu sa takvim ukusom, ili odgovara tom ukusu. U pojedinim periodima u Japanu (kao i Kini) ukus se menjao u zavisnoti od prilika i društvene grupe koja je držala do određenog tipa ukusa.” (Dušan Pajin, Zen – učenja, praksa, tradicija, savremeni uticaji, Kokoro, Beograd, 2012, str. 52).

Iako furju označava elegantnu nekonvencionalnost, u Bašoovoj poeziji se odnosi na odbacivanje svetovnih vrednosti i rađanje lepote u životu ili mentalitetu koji je odvojen od svetovnih briga i posvećen umetnosti. U ovoj pesmi, furju označava zapravo sâmu poeziju, pa vidimo da je pod njome on smatrao pesmu običnih ljudi koji obavljaju svoje svakodnevne poslove – radovanje običnom i svakodnevnom i radosno iznošenje tih obaveza.

Kao ključan pojam u Bašoovoj kritičkoj misli, njegovo shvatanje ideje furju razlikuje se od estetskog principa u književnosti, kako su ga doživljavale aristokrate perioda Heian (od 8. do 12. veka, kada se vezivao za aristokratski ukus i stil života, označavajući ukus čoveka iz dvorskih krugova, koji je senzibilan, poznaje umetnost, književnost i ljubav), već veoma naliči taoističkim idejama kineske poetske tradicije  estetske orijentacije koje se mogu opisati Čauang ceovim izrazom slobodnog i lagodnog lutanja, „čime se saobrazila estetici zena, koji se u Japanu razvijao od 12. veka” (Pajin:

2012:54). „Ovoj ideji su se divili i kineski pesnici iako je kroz dugu istoriju Kine reč postala ne samo sinonim za duhovnu slobodu kojoj su težili intelektualci, već i simbol estetskog stava kome su se oni divili.” (Peipei: 1994:84) Reč feng-liu (na jap. furju) je u kineskom jeziku podlegla složenim semantičkim promenama. Izvorno je reč označavala

„odgovarajuće opšte raspoloženje društva i njegov uticaj.” Tokom perioda Vei-Jin, počela je da se koristi da opiše osobu koja, dok je izuzetno prefinjena i talentovana u pisanju, pokazuje nekonvencionalni, čak i ekscentrični karakter (lepršavost). Feng-liu, takođe,

„označava i dela koja imaju veze sa takvom osobom.” (Peipei: 1994:86). Čuang Ce smatra da ekscentričnost Velikog Čoveka poizilazi iz toga što je on jednostavno drugačiji od većine, ali da Veliki Čovek svojoj ekscentričnosti ne pridaje značaja:

„Zato, Veliki Čovek u svom delanju neće nauditi drugom, ali neće ni isticati svoju dobronamernost i velikodušnost. On neće juriti korist, ali neće omalovažavati nižeg od sebe.

On neće grabiti dobra i bogatstvo, ali neće praviti predstavu odbijajući ih. On neće tražiti pomoć od drugih, ali se neće dičiti svojom samostalnošću, ne prezirući, pri tom ni one koji su pohlepni. On postupa drugačije od gomile sveta, ali ne pridaje značaj tome što je drugačiji ili ekscentričan.” (Čuang Ce: 2001:155)

Tako su neke poetske vrednosti, negovane još u periodu Vei-Đin, kao što su

„namerna ekscentričnost”, „slobodno lutanje” i „vraćanje prirodnom”, sve taoističke vrednosti, neophodne za razumevanje Bašoovog dela.

Nakon što je budizam donet u Kinu za vreme Istočnog Hana (25-220), budistička praksa odricanja svetovnog sveta donela je novi tip osamljeništva  osamljivanje kao korak ka spasenju i duhovnom samoostvarenju. Ali, izvorni estetski koncepti budističkog osamljeništva malo su uticali na glavnu struju kineske poezije. Samo nakon asimilacije i ponovnog tumačenja osamljeničke tradicije kroz taoističku filosofiju, estetsko osamljenička praksa čan/zen sveštenika i učenjaka mogla je da stekne popularnost među kineskim književnicima i postane važan deo estetike osame.

Bašoovo preseljenje u Fukagavu (1680) označava tematsku promenu u njegovoj poeziji: zaokret od filosofske istine ka iskrenosti poezije  fuga no makoto. Poetsku istinu Bašo naglašava u temama svoje zrele poezije koja pokazuje glavnu težnju ka tradiciji slobodnog i lagodnog lutanja (šojoju). Značajan element koji je Bašo preuzeo iz ove tradicije je bila poetska ekscentričnost. U svojim delima Bašo je ovaj pojam izražavao na razne načine a često su se provlačili termini kao što su kjo (狂), fukjo (風狂) i kjoken (狂狷)

 ekscentrično i tvrdoglavo. Ipak, ideja ekscentričnosti kao estetskog ideala nije otpočela sa Bašoom već je ona primetna i u pustinjačkoj književnosti perioda Kamakura (1185-1333) i u radovima Kamo no Ćomeija, Jošide Kenka i Ikju Sođuna. U istoriji japanske poezije, jedan pesnik čije se ime uvek povezuje sa idejom fukjo (poetske ekscentričnosti) jeste Ikju.

On je bio zen budistički pesnik koji je na kineskom jeziku pisao o svom životu, i u poeziji je ispoljavao izvanrednu dozu ekscentričnosti. Koristeći „ludilo” kao izraz revolta protiv licemerja i korumpiranosti sveštenstva svog doba, Ikju je pisao pesme na teme koje je budizam zabranjivao: pijenje vina, jedenje po kafanama, bordeli, ljubav, i slično. Tako se Ikjuova poetska ekcentričnost, iako sugeriše neobuzdan stav prema svetovnim zadovoljstvima, ipak razlikuje od elegantne zaljubljenosti koju su cenili književnici perioda Heian.

Ipak, Bašoovo shvatanje poetske ekcentričnosti se dosta razlikuje od shvatanja njegovih prethodnika. Njegov fukjo, ili „poetska ekscentričnost”, slavi siromašno, usamljeno, lagodno i nevezano. Tako je Bašo ujedinio dva naizgled nespojiva elementa:

osamu i ekscentričnost, spojivši ih u poetskoj nekonvencionalnosti zasnovanoj na višoj istini, tačnije, na negaciji svetovnog sveta: Bogati ljudi imaju meso, a dobar čovek jede korenje povrća. Meni manjkaju oba. (cit. po Peipei: 1994:130).

Tako sledeća pesma izražava Bašoovo shvatanje ekscentričnosti:

雪の朝独リ干鮭を噛み得タリ Juki no ašita

hitori karazake o kami etari

Snežno jutro – sâm žvaćem suvog lososa.

Pesma jasno oslikava siromašan život pesnika koji sâm žvaće suvog lososa, koji je u to vreme bio uobičajena hrana. „Pesnik ne tuguje zbog svog jadnog života, već s ponosom ističe da nema ni bogatstva, niti želje za slavom.” (Stari ribnjak: 1996:87) Ovaj svet siromaštva, kojim se ismevaju bogatstvo i slava (koji se smatraju spoljašnjim okovima) pripada svetu Čuang Cea. Sledeća parabola jasno pokazuje i Čuang Ceov stav po pitanju bogatstva, slave i materijalne koristi:

„Jednom, dok je Čuang Ce pecao na reci Pu, kralj države Ču posla dva službenika koji mu saopštiše: 'Kralj želi da vas zaduži upravom u državi.'

Čuang Ce je držao štap i ne okrećući glavu, odgovori: 'Čuo sam da postoji sveta kornjača u Čuu koja je mrtva već tri hiljade godina. Kralj je drži umotanu u tkaninu i zatvorenu u hramu predaka. Šta bi ta kornjača više volela – da je mrtva, poštovana ili da je živa i da maše repom po blatu?'

'Ona bi više volela da je živa i da maše repom po blatu', rekoše službenici.

'Odlazite', reče Čuang Ce, 'i ja ću da mašem repom po blatu.'” (Čuang Ce: 2001:162)

I sledeća Bašoova pesma izražava duh ekscentričnosti:

市人よこの笠売らう雪の傘 Ićibito jo

kono kasa urau juki no kasa

Hajdemo do trgovaca da prodamo sneg sa mog bambusovog šešira.

Ova Bašoova pesma oslikava njegov stil fukjo – opisuje njegovo lutanje (život putovanja, osamljeništva i siromaštva). Pesnik koristi sliku snega, koji je čist i lep, ali

„neupotrebljiv”, ukazujući na nesvetovnost ekscentričnog protagoniste, a prodajom snega trgovcu ismeva se prizemni svet.

Godine 1684. Bašo kreće na putovanje tokom koga će napisati svoj prvi putopis Nozaraši kiko, 1684. Tako sledeća pesma, koju je sastavio prilikom ulaska u Nagoju, glasi:

狂句木枯の身は竹斎に似たる哉 Kjoku

kogaraši no mi va Ćikusai ni nitaru kana

Komični stih i ova ledena bura – mora da ličim na Ćikusaija.

Pesma umesto 17 ima 20 slogova čime je drastično prekršeno formalno pravilo hokkua. Ćikusai je izmišljeni lik iz tadašnje komične priče. On je nadrilekar iz Nagoje i opisan je kao ekscentrik koji uživa u komičnoj poeziji. Tako Bašoovo poistovećivanje sa ekscentričnim likom Ćikusaija, kao i neregularna forma, služe da se postigne ekscentričnost.

Vidimo da se kjoku (狂句, doslovno „ekscentrični stih”), ne odnosi samo na komični stih – haiku, već i na duh fukjoa, ili „poetske ekscentričnosti”. Od 1684. do 1689, u periodu koji se karakteriše kao fukjo u istoriji haikaija, Bašo je svoj život proveo na putovanjima, u stalnom lutanju. Ova faza fukjoa bila je plodonosna za Bašoovu karijeru: na svojim putovanjima napisao je seriju putničkih dnevnika koji sadrže većinu njegovih remek-dela.