Lažno i istinito, praznina i ne-delanje, zaborav

Nišijama Soin, osnivač škole Danrin, od Čuang Cea je pozajmio dva para koncepata:

kjo (虚, praznina, ili lažno) i đicu (実, supstanca, ili istinito); ze (是, ispravno) i hi (非, pogrešno). Koncepte kjo i đicu pesnici škole Danrin su često koristili da označe „lažno” i

„istinito” u svom formalističkom shvatanju Čuang Ceovog pojma gugen. Njihova tumačenja i shvatanja Čuang Cea uticali su na Bašoov rani kriticizam. Iako je Bašo naglasio da kjo i đicu treba da saopštavaju istinu, on je takođe preuzeo ova dva koncepta kao retoričko sredstvo. Kako je sazrevala Bašoova poetika prirodnosti, njegovo shvatanje koncepata se promenilo. Počeo je da koristi kjo (praznina) da označi osnovno stanje umetničke koncepcije i izraza, a đicu (istinito) kao suštinu tretiranog objekta.

Praznina je važan koncept u taoističkoj filosofiji, jer je jedino ona sveobuhvatna  Put se sažima u praznini; ona je post uma. „Praznina” kao preduslov za razumevanje taoa označava stanje potpune oslobođenosti od subjektivnosti.

春雨や蜂の巣つたふ屋根の漏り Harusame ja

haći no su cutau jane no mori.

Prolećna kiša curi niz osinjak s krova što prokišnjava.

(Prevod s japanskog: Dragan Milenković, Haiku – poetski cvet Japana, SJD Beograd-Tokio, Beograd, 2012, str. 34)

Prema kazivanju jednog učenika, Bašo je najverovatnije stvarno video ovakav prizor

meseca 1694. godine po starom kalendaru krenuo na svoje poslednje putovanje. „Tiha i topla prolećna kiša ga je prosto mamila na put. Prazan prošlogodišnji osinjak ispod strehe nagoveštava i da će koliba uskoro ostati bez svog stanara.” (Stari ribnjak: 1996:39).

Praznina se ogleda na nivou subjekta – subjekta, ili pesnika, nema. „On ne opisuje, još manje komentariše događaj, već ga beleži kao da je njegov um čisto ogledalo, prazna površina.” (Paskvaloto: 2007:118).

Preduslov za primenu ideje praznine u haiku poeziji je „delanje kroz ne delanje” (vu vei), zapravo, eliminisanje neprirodnih akcija i prepuštanje prirodnosti  unutrašnjoj izvornoj sili. Prirodnost označava „preobražaj, menjanje sa svim stvarima", a da bi se dostiglo ovo stanje neophodno je zaboraviti samoga sebe (忘kin. wang, jap. vasure) i ući u tok prirode. Tek ujedinjenjem sa promenom svih stvari dostiže se nemenjajuće. Zato Čuang Ce kaže:

„Usredsredi svoju volju! Ne slušaj ušima, slušaj umom. Ne, ne slušaj umom, nego duhom.

Slušanje se zaustavlja na ušima, um prestaje sa prepoznavanjem stvari, ali je duh ispražnjen i čeka. Put se sabira u samoj ispražnjenosti. Praznina je duhovni post.” (Čuang Ce: 2001:56) O načelu zaborava Bašo je rekao:

„One koji sebe uzdržavaju formalnim pravilima i teže konceptualnim načelima trebalo bi svrstati na srednji nivo, dok su oni koji idu izvan formalnih pravila i zaborave (vasure) konceptualna načela besmrtnici umetnosti.” (Peipei: 1997:221)

O ne-delanju Čuang Ce je jednostavno rekao: „Bolje da se ne pokrećemo, nego neka stvari budu same za sebe” (Čuang Ce: 2001:45). Naravo, ovo je podrazumevalo još mnogo stvari, kao što je zaboravljanje sebe (svih razlika i predrasuda) što se postiže prazninom, tačnije pražnjenjem svog uma od svih nepotrebnih misli i predrasuda. Time se dostiže praćenje toka prirode (taoa): „Ako delaš saglasno prilikama i zaboravljaš na sebe, onda nećeš dangubiti žudeći za životom i plašeći se smrti. Radi tako i bićeš dobro.” (Čuang Ce:

2001:58). Stanje praznine i mirovanja taoisti su često upoređivali sa vodom, a duh sa ogledalom: „Ljudi se ne ogledaju u tekućoj, već u mirnoj vodi. Samo ono što je mirno može smiriti nemir drugih stvari.” (Čuang Ce: 2001:65). Ili, još konkretnije:

„Među uravnoteženim stvarima, voda koja miruje je od svega najuzvišenija i može poslužiti kao standard. Ona čuva ono unutrašnje, ne pokazujući nikakav pokret spolja.

Vrlina je stanje savršene harmonije. Iako vrlina nema obličja, stvari se ne mogu od nje odvojiti.” (Čuang Ce: 2001:69)

Ili:

„Drži se onog što si primio od neba, ali ne smatraj da si išta dobio. Budi prazan, to je sve.

Savršeni čovek koristi svoj duh kao ogledalo – ni za čim ne juri, ništa ne očekuje, uzvraća ali ne pohranjuje. Stoga, on može nadići stvari i ostati nepovređen.” (Čuang Ce: 2001:88)

Zanimljivo je da je i u hrišćanskoj tradiciji prisutna ideja zaborava – zaboravljanje samoga sebe, i prepuštanja Bogu. Vladika Nikolaj je u svom delu „Misli o dobru i zlu” ovu ideju izrazio na sledeći način:

„Ne beleži svoja dobra dela, jer ako ih zabeležiš, brzo će izbledeti; ako ih pak zaboraviš, biće upisana u večnost. Ne beleži zla dela suseda svoga, jer ako ih zabeležiš, pola tereta nihovih zlih dela pašće na tebe. Ako ih pak predaš zaboravu, i Bog će tvoja zla dela predati zaboravu.” (Nikolaj: 1999:93).

Književni značaj „zaborava”, kao što je i sâm Bašo naglasio, jeste u njegovoj primeni na umetničku percepciju. Za njega je to osnovni način da se dostigne i ostvari neograničena stvaralačka sila. Videli smo i da je Čuang Ce smatrao da je zaboravljanje svega i sebe osnovni način da se dostigne lepota: „Zaboraviti sve, a opet sve posedovati. Ostati u neograničenoj opuštenosti, onda ti prilaze sve vrste lepote  ovo je tao neba i zemlje, vrlina mudraca.” (ct.po. Peipei: 1997:223). Bašo je otišao izvan formalnih pravila i zaboravio konceptualna načela. Međutim, to nije značilo negiranje tradicije, već praćenje načela koje je Bašo izrazio rečima: Ne idi tragovima starih već traži ono što su oni tražili.²⁴ Navedena načela praznine i zaborava lepo su izražena u sledećoj Bašoovoj pesmi:

菊の香や奈良には古き仏達 Kiku no ka ja

Nara ni va furuki hotoketaći.

Miris hrizantema – u Nari, mnoge drevne

Bude.

Pesma je napisana 27. oktobra 1694. godine, na dan Festivala hrizantema. Grad Nara je bio japanska prestonica od 710. do 784, a taj je prirod bio poznat po ubrzanom razvoju i širenju budizma u Japanu. Elegantni i uzvišeni miris hrizantema predstavjen je kroz sliku starih budističkih statua. Miris predstavlja statue i obrnuto. Miris je probudio pesnikove uspomene na slavnu prošlost Nare. Prema rečima Jamasaki-Vukelića,

„hrizantema je ovde katalizator pomoću koga je pesnik udahnuo život u stare budističke statue, koje se pretvaraju u žive bogove i Bude” (Stari ribnjak: 1996:81). U Japanu se veruje da od sveg cveća, hrizantema ima najuzvišeniji miris i da stoga podseća na mirišljave štapiće koji se pale kao ponuda Budi. Tako je čistom, izvrsnom mirisu hrizantema i uzvišenim, usamljenim starim budističkim statuama, ujedinjenjem kroz pesničku asocijaciju, dat novi život. Stoga ova pesma nije samo skica onoga što je pesnik video. U njoj je na predivan način izražena ideja sabija – osamljenosti, tišine i mirnoće...

Iako pesnik prenosi prizor koji je video i osećaj koji je, mešajući se sa mirisom hrizantema, u njemu taj prizor izazvao, pesma nije opterećena prisustvom samog pesnika. „Međutim, ako je pesnik Bašo načinio u sebi prazninu da bi u potpunosti primio u sebe objektivan događaj, učinivši to, to jest ispraznivši se od intencija, sećanja, očekivanja i vezivanja, pesnik čini praznim i spostvene stihove, transformiše ih u prirodne događaje, stavlja ih u red originalnosti prirode stvari (zoka no makoto) – čini ih, ukratko, identičnim događaju koji opisuju.” (Paskvaloto: 2007:119) To odsustvo pesničkog subjekta, zapravo praznina koju je napravio pesnik istupanjem iz same pesme, omogućava čitaocu da bolje oseti i zamisli prizor koji pesma opisuje. Iako se u pesmi pojavljuju statue drevnih buda, čime se ukazuje na prošlost, u njoj se ne oseća nikakva žal za prošlošću, već pesnik, na predivan način, zapravo vraća čitaoca u korito sadašnjosti.