Ideja slobodnog i lagodnog lutanja  šojoju ( 逍遙旅 )

Vidimo da se kjoku (狂句, doslovno „ekscentrični stih”), ne odnosi samo na komični stih – haiku, već i na duh fukjoa, ili „poetske ekscentričnosti”. Od 1684. do 1689, u periodu koji se karakteriše kao fukjo u istoriji haikaija, Bašo je svoj život proveo na putovanjima, u stalnom lutanju. Ova faza fukjoa bila je plodonosna za Bašoovu karijeru: na svojim putovanjima napisao je seriju putničkih dnevnika koji sadrže većinu njegovih remek-dela.

svoj ekscentrični put i način života, i kada sam jednom uspeo da od njih načinim izvor prihoda, otkrih da sam vezan za život svojom umetnošću, nesposoban i netalentovan koliko jesam.” (iz Peipei: 1994:146)

Bašoov život osamljeničkog putnika je estetski stav koji on nije nasledio samo iz kineske osamljeničke tradicije. Imena velikih japanskih pesnika-pustinjaka kao što su Saigjo i Sogi često se spominju u Bašoovim delima. Bašo je na početku putničkog dnevnika Oi no kobumi (Zabeleške iz ruksaka) napisao sledeće:

„U mom telu, koje ima stotinu kostiju i devet otvora, postoji nešto što povremeno nazivam furabo (風羅坊). Rekao bih da nalikuje istkanoj svili koja se lako cepa na vetru.

Odavno furabo voli 'ekscentrične pesme', i konačno ih je načinio svojim životnim ciljem.

Nekad se zamori i spreman je da napusti svoj put; a nekada je toliko ponosan da se oseća kako je iznad drugih pesnika. Onda bi se 'dobro' i 'loše' suprotstavili u njemu, ne dajući njegovom telu nimalo mira. Nekada je želeo da se ustali u svetovnim težnjama, ali ga je njegova poezija zaustavila u tome. Neko vreme je, takođe, želeo da se posveti učenju i postane učenjak, ali opet su njegove nade bile skrhane njegovom umetnošću. Na kraju, budući nesposoban i netalentovan, vezao se za jednu stazu poezije. U vaki Saigjoa, u rengi Sogija, u slikama Sešua, i čajnoj ceremonija Rikjua, jedan univerzalni princip provejava svim (ovim) umetnostima  oni koji borave u svetu fuge (風雅, elegancije) slede tok prirode sa četiri godišnja doba kao stalnim saputnicima. Zbog toga, šta god da gledaju je cvet (hana), šta god da misle je mesec (cuki). Ako ono što gleda nije hana, osoba je poput varvarina; ako neko na umu nema cuki, ne razlikuje se od ptica i zveri. Zbog toga se može reći da furabo premašuje varvarina i razlikuje se od životinja; prati tok prirode i vraća se prirodnom.” (Peipei: 1997:149-150)

Kod Čuang Cea je izražena slična ideja:

„Stotina zglobova, devet otvora, šet čula; sve to skupa živi ovde (kao moje telo). Ali, koji deo bi trebalo da osećam kao najbliskiji? Treba da uživam u svim delovima, kažeš. Ali, mora postojati jedan koga bih više cenio. Ako ne, da li su svi oni samo puke sluge? I, ako su svi sluge, kako onda održavaju red među sobom? Ili se smenjuju u ulozi sluge i gospodara? Izgleda da neko mora biti Istinski gospodar među njima. Ali, bilo da uspem, ili

ne uspem da otkrijem njegov identitet, to neće ni uvećati, niti okrnjiti njegovu Istinu. ”(Čuang Ce: 2001:41)

Prema rečima Peipei Ćiu, kao što kod Čuang Cea postoji Istinski gospodar, za Bašoa je to furabo, „koji postaje njegov duhovni identitet”. (Peipei:1994:150) Termin se prevodio kao „vetrom nošen duh”, „sveštenik tkanine na vetru” i „vetrom nošen pustinjak”. Ipak, prevod bi trebalo da uključuje i označava potčinjavanje i predavanje samoga sebe sili prirode, kretanje i menjanje zajedno sa njome.

Sledeća pesma izražava Bašoovo shvatanje sagledavanja lepote u stvarima koje su prepuštene vremenu i koje su krhke. U pitanju je prihvatanje prirodnih promena, i lakoća koja se dostiže usred promena. Upravo ta lakoća (i bezbrižnost, prepuštenost) koja prevazilazi vreme i spoljašnje forme je suština slobodnog i lagodnog lutanja.

芭蕉葉を柱に懸けん庵の月 Bašoba o

hašira ni kaken io no cuki.

Lišće banane visi nad stubovima – mesec u mojoj kolibi!

Ovaj haiku Bašo je napisao 1692. godine uz sledeći pretekst koji izražava njegovo shvatanje života, a prilikom presađivanja pet drveta banane u pesnikovu treću kolibu:

„Za divljenje je čovek čiji um ničim nije sputan. Dostojan hvale je čovek lišen svetovnog talenta ili znanja. Isto se može reći i za putnika bez krova nad glavom. Pa ipak, voditi tako potpuno slobodan život zahteva čeličnu volju, toliko snažnu volju da je retko može imati osoba koja naliči golubici slabih krila. Jedno vreme, kao da me je uhvatio iznenadni vihor, krenuo sam na putovanje na sever i lutao sam sa pocepanim šeširom na glavi. Tri godine kasnije, ponovo sam se vratio na istočnu obalu reke u Edu gde sam, s tugom gledajući na vodu koja je tekla u dve različite struje jesenjeg dana, lio suze nostalgije

kolibu, i ukusno je opremili, uz pomoć Sore i Taisuija koji vole lepu jednostavnost.

Okrenuta ka jugu, koliba može izdržati i zimsku hladnoću i letnje vrućine. Na ivici ribnjaka je bambusova ograda, nesumljivo zgodna onome ko posmatra mesec. Zaista, postao sam uznemiren u strahu od kiše i vetra svake večeri, čak i kada je mlad mesec. Ljudi mi daju svakojake stvari da bi učinili moj boravak ovde što ugodnijim; trude se da mi činija bude puna pirinča, a boca puna pirinčanog vina. Iako je koliba skrivena duboko među drvećem i bambusima, sada su posadili pet drveta banane da učine pogled na mesec još lepšim. Lišće banane je duže od dva metra i može prekriti koto ili se od njega može napraviti torba u kojoj se može čuvati biva. Na vetru lepršaju poput perja na feniksovom repu, a na kiši kidaju se poput zelenih zmajevih ušiju. Uvijeno mlado lišće raste iz dana u dan kao u teoriji učenja učitelja Heng-čua; lako se odmotavaju kao da čekaju na četkicu sveca Šao-niena.

Međutim, za razliku od ova dva čoveka, ja nemam koristi od mog drveća banane.

Jednostavno uživam u hladu koji prave; volim ovo lišće koje toliko lako cepaju vetar i kiša.” (Ueda: 1992:118)

Učitelj Heng-ču je zapravo Čang Cai – neokonfucijanista perioda Sung (960-1179) koji je u jednoj svojoj pesmi napisao da bi voleo da njegovo znanje raste brzo kao mlado lišće drveta banane. Svetac Šao-nien, poznat i kao Huai Su, bio je majstor kaligrafije perioda Tang (618-907) koji je vežbao kaligrafiju na lišću banane kada je bio mlad i siromašan. Oni su bili izuzetno nadareni ljudi, i Bašo je poštovao obojicu. Ipak, on nije sledio njihove stope jer je smatrao neokonfucijanstvo i kaligrafiju „svetovnim znanjem” i

„svetovnim talentom” koji sputavaju čovekov um. Bašoov krajnji cilj je bio oslobađanje od svih stvari, uključujući i filosofiju i umetnost. Međutim, priznao je da mu je, barem tada, taj cilj bio neostvariv i nije imao srca da odbije blagonaklonost koju su mu ukazivali njegovi dobronamerni učenici, koji su želeli da njihov učitelj živi udobno. U svakom slučaju, Bašo je postavio visoke ideale kojima će se sve više okretati pred kraj svog života. Zapravo, ideju „praćenje toka prirode i vraćanje prirodnom” pokušao je da proširi primenjujući je na svakodnevni život među ljudima i svetovnim stvarima: „Usred tame, jedino on [čovek Kraljevske Vrline] vidi u dubinu, usred muka, jedino on čuje sazvučje. Stoga on može iz gomile posmatrati suštinu stvari...” (Čuang Ce: 2001:113)