Počeci haiku poezije – Macunaga Teitoku (松永貞徳) i škola Teimon

3.2. Literarni prethodnici Macuo Bašoa i njegov položaj u tadašnjem

1553?) i Arakida Moritake (1473-1549), šintoistički sveštenik iz Isea. Teitokuova umešnost u jeziku omogućila mu je da se oproba u oba ova poetska žanra.

Iako je renga izvorno bila mnogo slobodniji stih od vake, koja se neraskidivo vezivala za staru tradiciju, dvorski pesnici su, uviđajući mogućnosti ove pesničke forme, stvorili aristokratsku vrstu renge. Pod uticajem takvih dvorjana kao što je Niđo Jošimoto (二条良 基, 1320-1388), renga je bila opskrbljena propisima kao što su način vođenja godišnjim dobima: uspostavljanje takvih tehnika kao što su broj nadovezujućih karika u kome bi određeno godišnje doba trebalo da se spomene. „Čak i sa takvim pravilima renga je bila fleksibilnija od vake, a razlika u temi i jeziku je sve više iščezavala.” (Keene: 1971:77) Teitoku je verovao da samo stručnjak, čovek koji je potpuno upoznat sa tradicijom vake, može vrednovati pesmu, i da sâma pesma zaslužuje pohvalu ne po svom jedinstvenom izrazu emocija ili zbog neobičnih fraza, „već zbog svog tačnog saglasja sa tradicijom i potpunog izbegavanja brojnih „grešaka” koje su odredili i definisali sastavljači japanskih poetskih kanona.” (Keene: 1971:78)

Teitoku je još kao dečak bio svestan da nikada neće biti priznat kao pesnik vaka poezije, bez obzira na svoje umeće i talenat, pošto se ta umetnost smatrala privilegijom plemstva, a samuraj skromnog porekla nije mogao umešnošću da stekne privilegije koje je plemstvo sticalo po rođenju. Ova stroga hijerarhija i ekskluzivnost bili su još izraženiji u periodu Tokugava režima, kada je plemstvo u Kjotu, kome je bila uskraćena bilo koja druga vrsta autoriteta, zvanično bilo priznato kao čuvar tradicionalne vaka poezije. Zbog toga je Teitoku godinama pisao komičnu poeziju − komičnu vaku (狂歌, kjoka) i komičnu rengu (俳諧, haikai). Ipak, iako je u poeziju unosio nekonvencionalne teme, ona je ostajala konzervativna kada je u pitanju bio haikai. Značajno je istaći da Teitoku nikada haikai nije smatrao onim što u modernom smislu označava haiku − nezavisnim stihovima, zaokruženom celinom koja zahteva pesnikovu punu posvećenost i pažnju. Teitokuova načela i pravila komponovanja haikaija, koja su ga postavila za vodećeg pesnika u toj umetnosti, gotovo su se samo ticala vođenja odrednicom vezanog stiha. U njegovoj poeziji bio je prisutan haigon (ili haigen), prizemna reč iz običnog govora koja je za njega bila

kriterijum da li je pesma haiku ili ne.¹⁵ Verovao je da se uvođenjem reči iz običnog govora haikai približava običnim ljudima nego ranije i starije pesničke forme. Teitoku je verovao da čak i komičnost haikaija mora biti u skladu sa dostojanstvom vremena u kome nastaje:

„Haikai je oblik vake; ne sme se pisati ništa što odstupa od moralnosti.” Ovo ne znači da se Teitoku zalagao za haikai koji je sličan vaki, već da haikai, pošto je deo japanske poezije nasleđene od bogova, „ne treba da se preda vulgarnostima koje bi iste te bogove uvredili.”

(Keen: 2002:87). Iako je ovaj njegov stav pretio da ogrubi i uozbilji haikai, lišavajući ga živosti i gotovo ga izjednačavajući sa tradicionalnom poezijom, njegovo insistiranje na komičnim (šaljivim) rečima, sačuvalo je haikai od te sudbine. Tako, recimo, sledeća pesme odiše šaljivošću:

霞さへまだらに立つやとらの年 Kasumi sae

madara ni tacu ja tora no toši

Čak se i magla posu tačkicama u ovoj godini Tigra.

Zanimljivo je da se u Teitokuovo vreme verovalo da je leopard ženka tigra, pa se otuda tačkasta magla upoređuje sa tigrom (leopardom). Magla koja se uzdiže početkom godine često se koristila kao pesnička fraza, a sada joj je dat obrt sugerišući da je ona istačkana zbog toga što je u pitanju godina Tigra.

Međutim, Teitokuovim stihovima nedostaje poetska tenzija. Oni obično imaju kiređi koji razdvaja elemente, ali bez jasnog cilja. Čak i kada je Teitoku nevoljno priznao da

15 Duhovitost sledeće pesme se zasniva na haigonu, ili komičnoj reči, a napisana je čoveku koji je dobio dete:

Neburasete/jašinaitate jo/hana no ame: Dozvoli mu da ih lizne/to je način da ga podigneš: cvetni slatkiši. Reč

„ame” označava i slatkiše i kišu. Izraz „Hana no ame” označava „kišu cveća”, a preuzet je iz no drame u kojoj se „kiša" naziva „roditeljem” cveća; stih se odnosi i na kišu cveća koja je padala kada se rodio Šakjamuni.

Tako je pesma namerno dvosmislena; ali prošireno značenje, prema rečima Donalda Kina, bi moglo biti:

haikai može biti nešto više od pesničke igre, on nikada nije mislio da može biti i izraz najdubljih emocija. Teitokova vaka poezija je bila mnogo ozbiljnija, izražavala je ozbiljnije emocije, ali i one u sebi imaju malo ličnog. Zapravo, Teitoku i njegovi savremenici nisu smatrali da je namena poezije izražavanje ličnih emocija. Sâm Teitoku je vrednost poezije istakao drugim rečima: „Svakog dana čoveka muče milioni obmanjujućih misli, a sve izviru iz tri otrova – pohlepe, ljutnje i gluposti. U Japanu su bogovi, uvodeći poeziju od 31. sloga, stvorili tradiciju naše zemlje. Ovo je, tako nam kažu, bilo stoga što su znali da dok se čovek razonođuje pisanjem poezije ne dozovoljava da se tri otrova probude u njemu. Ne bi li trebalo da smo izuzetno zahvalni ovoj umetnosti?” (Keen: 1971:86)

Teitoku je verovao da se japanska poezija, koju su prvo stvorili bogovi, po formi menjala od vake, preko renge do haikaija, za koji smatra da najviše odgovara vremenu u kome živi. Teitokuova škola je objavila preko 260 zbirki haikaija pre nego što se u 19.

veku potpuno ugasila.

Međutim, Teitokuov haikai je, za razliku od njegove vake, izražavao dubinu vremena.

Često se ističe kako je Teitoku smatrao da je haikai samo način za komponovanje renge i konačno vake, ali njegova dela to ne potvrđuju. Na kraju je Teitoku odbacio haikai kao razonodu. Počeo je da ga prihvata kao poetsku formu napisanu u lakšem, radosnijem i veselijem duhu i raspoloženju od renge, ali sa sopstvenim kvalitetima. Konačno, haikai je definisao kao medijum sa potpuno posebnim ciljevima i pravilima.

Najvažnija izjava njegovog konačnog stava po pitanju haikaija može se naći u zbirci Tensuišo, koja je sastavljena 1644. godine. Zbirka je sačinjena iz Teitokuovog rukopisa, a to je učinio njegov učenik Kaedei Rjotoku (1589-1679). Čini se da je Tensuišo jedna od najčitanijih knjiga o sastavljanju haikaija iako nikada nije bila odštampana. Možda zbog toga što je ciklulisala među Teitokuovim krugom učenika. U ovom delu, Teitoku je posebno insistirao na integritetu haikaija kao pesničke forme: „Neki misle da je pravilan način pisanja haikaija da se podražava renga, jednostavno joj dodajući notu komičnosti.

Ali, ovo je budalast i površan kriterijum. Poezija koju su napisali ljudi koji su se proslavili svojom izvrsnošću – Sokan, sveštenik Genri i Moritake iz Isea – nema ničega sa rengom, niti ima osobine vaka poezije. Ovi majstori su očigledno smatrali da im odgovaraju reči koje su odbačene u vaki i rengi, te su napravili novu umetnost – komični ulančani stih.”

(Keene: 2002:88). Naravno, pod „odbačenim rečima” Teitoku misli na haigon, a upotreba ovih reči iz svakodnevnog života učinila je haikai poeziju, za razliku od starijih pesničkih formi, istovremeno i jednostavnom i bliskom životu običnih ljudi.

U svakom slučaju, Teitoku i sledbenici njegove škole Teimon, više su brinuli o tehničkoj korektnosti svojih pesama nego o njihovoj sadržini. Istovremeno, napor koji je Teitoku uložio u usavršavanje propisa, koji su omogućili osamostaljivanje haikaija, pomogli su prihvatanju i shvatanju ove pesničke forme kao opravdane pesnikove okupacije.

„Da se to nije dogodilo, možda Macuo Bašo i drugi majstori ne bi odabrali da se posvete i slede ovu pesničku formu.” (Keen: 1971:90) Stoga je Teitokuova najveća zasluga i doprinos japanskoj književnosti u tome što je podigao haiku na poziciju prepoznatljive pesničke forme. Većina pesnika ranog 17. veka je smatrala da se haikai, kao kontrast vaki i rengi, jednostavno zasniva na tome da pesnik iz sebe izbaci prvo što mu padne na pamet.

Teitoku, iako se isprva slagao sa ovakvim stavom, kasnije shvata i prepoznaje legitimne funkcije i namene haikaija. Njegovo insistiranje na haigonu ne samo što je obogatilo poetski rečnik, već je poeziju i popularizovalo. Tako je haiku posebno postao poznat i popularan među trgovcima, koji su se, iako diveći trešnjinom cvetu i lišću javora stare poezije, radovali i novoj poeziji koja je mogla da opiše zadovoljstva u vremenu mira i napretka. Prema rečima Donalda Kina, „Teitoku je kao pesnik bio promašaj. Njegovi stihovi se danas zaista retko čitaju, i većina ljudi jedva da je čula za njega. Ali, mesto u književnosti mu je osigurano kao inovatoru koji je postavio temelje danas najpoznatijeg oblika japanske poezije.” (Keen: 1971:90)