Uticaj Čuan ceove misli na školu Teimon

Već smo naveli da „reč haikai izvorno potiče od kineske reči feixie (俳 諧), u značenju šaljivo ili komično.” (Peipei: 1994:20) U Kini, za vreme dinastije Tang (618-907), termin se već koristio da se njime označi dovitljivi poetski stil. U prvoj japanskoj carskoj pesničkoj antologiji Kokinšu (905) ova dva karaktera su se korstila da se označi dovitljivost i komičnost tanke. Ipak, pesme u haikai stilu nisu stekle veliki književni značaj u Japanu sve dok se u srednjem veku nije pojavila haikai no renga, koja je nastala kao izraz slobodnog duha i smelog pesničkog izraza. U prvoj polovini 16. veka, Jamazaki Sokan, Arakida Moritake i ostali pesnici odbacuju stroga pravila renge i čine haikai no rengu laganim i opuštenim pesničkim žanrom. Ipak, često uvodeći vulgaran i okrutan humor, njihovi stihovi nisu imali trajnu književnu vrednost, pa je haikai no renga bila skrajnuta sa glavne japanske pesničke scene.

Škola Teimon, koju je osnovao Macunaga Teitoku, svoj procvat doživljava početkom 17. veka, nakon što je Japan uspostavio mir pod šogunatom Tokugava. Teitoku je odigrao značajnu ulogu kao istorijska i književna ličnost. Obučavao se i proučavao japanske klasike, ali je bio i pionir u držanju javnih predavanja o tradicionalnoj japanskoj književnosti, što se pre njega prenosilo samo privatno u okviru plemićkih porodica. Tako je on stekao dvostruku, pomalo kontradiktornu ulogu: s jedne strane je bio konzervativni vođa jedne haikai škole, a s druge je bio reformator haikai no renge. Pošto je želeo da haikai uspostavi kao legitimnu pesničku formu njegov je metod bio da reguliše haikai pravilima,

Čuang Ceu i njegovom gugenu. Jedna stvar ipak ukazuje na to da je bio upoznat sa Čuang Ceovim učenjem pošto je često koristio pseudonim Šojuken što nedvosmisleno potiče od termina xiaoyaoyu (jap. šojoju) u značenju „slobodno i lagodno lutanje“. Tako je recimo Kitamura Kigin, Teitokuov učenik, za svog učitelja rekao: „U vremenu koje je sada prošlo, bejaše stari gospodin šojoju-a... On je uživao u lagodnom i slobodnom lutanju ostrvom humora i dosetki, i vremenom je postao čuvar tog ostrva“. (Peipei: 1994:24).

Na uticaj taoizma i učenja Čuang Cea u ranoj fazi škole Teimon, ukazuje i prvi haikai priručnik za sezonske reči i motive, Jama no i („Planinski izvor“, 1649), koja sadrži sledeći opis vezan za leptira:

„Leptir – prizor leptira koji leprša među cvećem, spavajući među njima bez ijedne druge misli ili njegova pojava kako leprša, mašući svojim paperjastim krilima i uvrćući se poput pahulje u vazduhu. Takođe, leptir je povezan sa Čuang Ceovim snom. Kaže se da je stotinu godina prolazno poput kratkotrajnog leptirovog sna.” (Peipei: 1994:25).

Nakon ovoga se navodi nekoliko haikaija koji za svoju temu imaju leptira, što ukazuje na to da su Teimon pesnici počeli da povezuju Čuang Cea sa haikai teorijama.

Kigin, sastavljač, navodi sledeću pesmu:

散花や胡蝶の夢百年目 Ćiru hana ja koćo no jume

hjakunenme.

Rasuti cvetovi:

leptirov san – stotinu godina u trenu.

Upravo ova kombinacija slika – leptir, san i stotinu godina – postaje jasna kada je čitalac upoznat sa gugenom (kin. yuyan – parabolom) Čuang Cea i ustanovljenim asocijacijama vezanim za leptira i san.

Pesnik škole Teimon, Jamaoka Genrin (1631-1672) objavio je delo Takaragura („Draguljarnica“) – zbirku proze i poezije, koja je u najvećem delu podražavala Čuang Cea.

Ovo delo se smatra pionirskim radom haibuna (proznog stila haikai poezije). Delo se sastoji od 72 kratka prozna dela o alatkama za domaćinstvo. U delu se često aludira na Lao Cea i Čuang Cea a svako prozno delo se zaključuje hokkuom (haikuom) koji kao svoju centralnu sliku sadrži ili cuki (mesec) ili hana (cvet). Na kraju zbirke su dodati odabrani hokkui od Kigina i drugih pesnika. Mesec i trešnjev cvet su tradicionalni simboli u Japanu i sinonimi za lepo i poetsku eleganciju. Namerno povezujući kućne alatke sa simbolima lepote, Genrin demonstrira svoju ideju haikaija kroz viziju taoista: prepustiti sve neograničenoj moći zoka, onda nebo i zemlja postaju riznica meseca i cveta.

Zoka (kin. zaohua) je termin koji se pojavljuje u drugom poglavlju Čuang Cea.

Osnovno značenje termina je delanje prirode, aktualna manifestacija taoa, kao i postojanje svih stvari i bića kao neposredni rezultat delanja prirode. Tako svako biće spontano otelovljava tao, a sleđenje toka prirode je zapravo sleđenje taoa. U pogovoru dela Takaragura, Genrinov sin, Genđo piše: „Nedavno je moj otac napisao eseje o nekim alatkama: od mastila i četkice do sandala. Zbirku je nazvao Draguljarnica. U najvećoj meri podražavajući gugen i šigen, namera dela je da se sve stvari usklade sa nebeskom jednakošću i time popravi čovekov um.” (Peipei: 1994:27).

Ili, kao što je napisano u uvodu dela Takaragura:

„Zlato ima status plemenitog, ali ako čak i trunka uleti nekome u oko, pretvoriće ceo njegov svet u mrak. S druge strane, stvari poput četkice za pisanje i pincete mogu biti blago kada zadovolje nečiju potrebu. Moje pisanje na sledećim stranama počinje ovom idejom.

Ljudi koji bacaju vrč od tikve na obali i koji bacaju hiljade dragulja u more imaju različito shvatanje blaga.” (iz: Peipei: 1994:30)

Ovo nas podseća na Čuang Ceovu raspravu o korisnom i beskorisnom, tačnije da je i najmanja stvar korisna za nešto:

„Hui Ce reče Čuang Ceu: 'Imam veliko drvo vrste koja se zove šu. Njegovo stablo je bilo toliko čvornovato i kvrgavo da se ne može izmeriti a grane su mu toliko savijene i uvrnute da se ne mogu pravilno iseći. Mogli biste ga staviti pored puta i nijedan stolar ga ne

Čuang Ce reče: 'Možda nikad niste videli divlju mačku i lasicu. Ona puzi i šunja se dok vreba da li će se nešto pojaviti. Ona skače i juri, gore i dole, levo i desno ne zazirući, sve dok se ne uhvati u zamku i ne zagine u mreži. Ili pak, bivo velik kao oblak na nebu, ipak ne zna kako se love pacovi. Sad imaš to ogromno drvo zbog koga si uznemiren, jer je beskorisno.

Zašto ga ne posadiš u gradiću Nigde-ništa ili Polu-širokog i Bezgraničnog i ne opustiš se, ili legneš i odspavaš ispod njega. Sekire nikada neće skratiti njegov život i ništa mu ne može nauditi. Ako nije korisno, kako će ga snaći bol, ili patnja?'” (Čuang Ce: 2001:37-38)

Tako je Genrin, imajući na umu taoističku ideju zoka (tok prirode), ovaj taoistički koncept načinio teorijskom osnovom za haikai izraz: elegancija i lepota, a koje su simbolizovale mesec i trešnjev cvet u klasičnoj vaka poeziji, mogu se naći u prirodnom stanju svih stvari i bića, uključujući i svakodnevne kućne alatke. Upravo ova ideja, što ćemo videti kasnije, bila je vodeća u školi Šomon i postala je fundamentalni princip u Bašoovim haikai teorijama. Za Genrina i Teimon pesnike, koji su se trudili da se haikai prihvati kao deo ortodoksne tradicije, ovaj taoistički koncept je omogućio pesnicima da pristupe haikaiju kao pesničkom obliku koji je pogodan za otkrivanje istine i pročišćenje čovekovog uma. „Iako je Genrin dublje shvatao taoističko učenje od ostalih Teimon pesnika, ono se i dalje nije mnogo udaljilo od ortodoksnog shvatanja poezije.” (Peipei:

2005:23)