Čuang Ceov ekocentrizam

Kod Čuang Cea se nailazi na shvatanje koje će kasnije biti nazvano ekocentrično, ali i niz drugih ideja povezanih sa tim stavom: uvid u ekološku relativnost vremena i prostora, poništavanje jakog subjekta (subjekta karakterističnog za antropocentrizam),

„odnosno stavljanje u zagrade privilegovane antropocentričke pozicije, koja sve prosuđuje

iz ugla čoveka kao najvišeg i najvažnijeg bića (subjekta) u prirodi.” (Put zmaja: 2004:77). S te strane taoisti (posebno Čuang Ce) nisu priznavali antropocentrizam za razliku od onih (konfucijanci) koji su se bavili pitanjima ljudskog društva i koji su čoveka smatrali merom svih stvari. Sledeći pasus iz Čuang Cea to potvrđuje:

„Sa stanovišta Puta, bića po sebi nemaju osobine; ni plemenitosti, ni zloće. Sa tačke gledišta samih bića, svako sebe smatra plemenitim, a ostale zlim. Uobičajeno mišljenje je da plemenitost i zloću ne određuje samo pojedinac.” (Čuang Ce: 2001:155-156).

Ili:

„Jednom je morska ptica sletela u predgrađe glavnog grada države Lu. Vojvoda ju je pratio do hrama predaka, zabavljao je i izvodio muziku, hranio je mesom iz Tai-lao žrtvenika. Ali, ptica je izgledala tužna i usamljena, odbijala je da pojede i trunčicu mesa i da pije vino i posle tri dana je uginula. Tako je kad pokušavaš da hraniš pticu na način kako bi trebalo da hraniš sebe, umesto da sebe hraniš kao pticu. Ako bi hteo da neguješ pticu na njen način, trebalo bi da je pustiš u duboku šumu, da se igra među obalama, da lebdi nad rekama i jezerima, da jede ribe i punoglavce iz blata, da prati zaostale iz jata, da leprša i odmara se kad joj je volja. Ptica ne voli ni da čuje ljudski glas, a još manje buku i halabuku! Pokušaj da izvodiš muziku u divljini oko jezera Tung-ting; kad je ptice čuju, odleteće, kad je životinje čuju, pobeći će; kad je riba čuje, zaroniće na dno. Jedino će se ljudi skupiti da je čuju. Ribe žive u vodi i prija im, ali ako bi čovek pokušao da živi u vodi, umro bi. Bića se razlikuju jer imaju različite sklonosti i odbojnosti. Zato veliki mudrac nikad ne preuzima sposobnosti drugih bića, niti ih prilagođava sebi.” (Čuang Ce:

2001:168).

Tako je Čuang Ce smatrao da su stvari po svojoj prirodi različite pa ni njihove prirodne sposobnosti nisu iste. Međutim, zajedničko im je da su srećne kad u potpunosti i slobodno ispoljavaju svoju prirodnu sposobnost. Zadatak čoveka je da ovo uvidi i da se ne meša u razlike i ne pokušava da ih promeni i prilagodi sebi. Tako je Čuang Ce zastupao ideju da je čovek samo jedno od bića u velikoj zajednici bića: „[...] Mi govorimo o Devet Provincija u kojima su ljudi najbrojniji, pa ipak u celoj oblasti, gde žito i hrana uspevaju a brodovi i kola idu tamo i amo, čovek okupira samo jedan delić. U poređenju sa deset

Rane taoiste su oduševljavala živa bića i različitost u njihovim oblicima i namenama.

Ono što je dobro za jednog ne mora biti dobro za drugog čime se osuđuje antropocentrično prosuđivanje kada se čovekovi standardi primenjuju na svet ne-ljudi. Ovo poricanje antropocentričnosti najviše je izraženo na početku 1. poglavlja Čuang Cea: „Malo razumevanje ne može prerasti u veliko razumevanje, niti kratko-živeće biće može postati dugo-živeće.” (Čuang Ce: 2001:34)

Već sledeći pasus potvrđuje Čuang Ceov stav relativnosti vremena u biološkom smislu pošto bića žive duže ili kraće u skladu sa vlastitim životnim ciklusom:

„Jutarnje pečurke ne znaju ništa o sutonu ili zori, a letnji cvrčak ne zna ništa o sutonu i zori. Oni su kratko-živeći. Južno od Čua postoji gusenica u čijem je životu pet stotina godina jedno proleće i pet stotina godina jesen. To su dugo-živeća bića.” (Čuang Ce:

2001:34)

I životni prostor je relativan i nije isti za svako biće koje ima drugačije osobine i potrebe. Takođe, taj životni prostor utiče na njihovo poimanje života:

„O okeanu ne možeš raspravljati sa bunarskom žabom – ona je ograničena prostorom na kome živi. O ledu ne možeš govoriti nekom letnjem insektu – njegov život je ograničen sezonom. O Putu ne možeš govoriti nekom sputanom učenjaku – on je okovan svojim učenjima. Sad si izašao izvan svojih obala i granica i video si veliko more – tako si shvatio svoju malenkost. Od sada biće moguće da ti se govori o Velikom Putu.” (Čuang Ce:

2001:153)

U ovom pasusu jasno se vidi više stanovište koje je zastupao Čuang Ce – potreba da se izađe iz standardnih okvira i da se stvari sagledaju iz višeg ugla prethodno shvativši svoju malenost u čitavom poretku stvari. Prevazilazi se razlika između bića i sveta, između ja i ne-ja. Uviđa se i relativnost korisnog i beskorisnog koji su odeređeni u sklopu međuzavisnosti sredine i činilaca:

„Sa stanovišta funkcije, ako neku stvar smatramo korisnom, jer je njena upotrebljivost očigledna, onda među deset hiljada stvari nema nijedne koja nije od koristi;

ako neku stvar smatramo beskorisnom, jer je beskorisnost evidentna, onda među deset hiljada stvari nema nijedne koja nije beskorisna. Ako shvatimo da se istok i zapad nalaze

međusobno nasuprot, ali da ne mogu jedan bez drugog, onda smo shvatili njihovu međuzavisnost.” (Čuang Ce: 2001:156)

Ovo shvatanje međuzavisnosti svega u prirodi odražava holistički pogled na svet, ističući organsko jedinstvo prirode. Tako, po mišljenju Čuang Cea, tok u kome se razvijamo ne zaustavlja se samo na oscilovanju između parova suprotnosti, između dana i noći, vode i kamena, života i srmti, dobra i zla, visokog i niskog. Jin i jang¹⁵ podrazumevaju jedno kretanje koje dopire mnogo dalje, prekida višestruke lance uzroka i posledice i uči nas da se svi postojeći oblici ponavljaju do u beskraj, otelovljuju se, nestaju, te ponovo rađaju. Pretvarajući jedna živa bića u druga, pokazuju nam da sve stvari

„konačno bivaju ujedinjene u jednom jedinom koherentnom, univerzalnom i transcedentalnom kompleksu.” (Kjels: 1990:70). Tako nam Čuang Ce otvara pristup u beskonačnost taoa. „On nam se obraća kao istinski mudrac i čovek taoa, koji se stapa sa Jednim.” (Kjels: 1990:38). Tako on, u 22. glavi, piše:

„Učitelj Tung-kuo je pitao Čuang Cea: 'Ono što zovu Putem – gde je to?' Čuang Ce je odgovorio: 'Nema mesta gde ga nema.'

'Hajde', rekao je Tung-kuo, 'budi malo određeniji!' 'U mravu je.'

'Šta, zar u nečem tako malom?' 'U travčici je'.

'Pa, to je još beznačajnije.' 'U trunju i iverju.'

'Kako može biti u nečem tako beznačajnom?' 'U mokraći i izmetu.'

[...] Kad je reč o Putu ne možete očekivati da ga nađete na nekom posebnom mestu – nema ničega u čemu ga nema. Takav je Savršeni Put i takve su velike reči – 'celovitost',

15 Jin-jang: dve polarne sile kroz čiju je naizmeničnu igru i interakciju nastao univerzum. Polarne su manifestacije taoa, ili najvišeg konačnog (tai-đi). Njihove konkretne manifestacije su Zemlja i Nebo. Iz mešavine jina i janga nastalo je pet elemenata; oni su osnova za stvaranje bezbroj stvari. Proces nastanka svih pojava smatra se cikličnim, kao beskrajno stvaranje i nestajanje, u kome se sve menja u svoj suprotni pol,

'univerzalnost', 'sveobuhvatnost' – ove tri reči imaju isto značenje. Sve ukazuju na istu realnost.” (Čuang Ce: 2001:206)

Ili:

„Deset hiljada stvari su zapravo, jedna. Neke smatramo lepim jer su retke i nezemaljske; druge smatramo ružnim, jer su iskvarene i trule. Ali, iskvarene i trule, mogu se preokrenuti u retke i nezemaljske. Zato kažemo – treba samo da pojmiš jedinstven dah koji predstavlja svet. Mudrac nikad ne prestaje da ceni Jednost.” (Čuang Ce: 2001:202)

Možda je holistički stav i organsku povezanost svega u prirodi Čuang Ce najlepše izrazio u sledećem pasusu poglavlja 18:

„Seme ima svoje tajanstvene puteve. U vodi, seme niče kao ševar, na obali raste kao lišaj. Ako nikne na padini, razvije se u ljubičicu, a ljubičica, ako se dokopa plodnog tla, pretvara se u korov. Koreni korova preobražavaju se u larve, a listovi u leptire. Ubrzo se leptiri razviju u insekte koji žive ispod peći; izgledaju kao zmije i zovu se Ču-to. Posle stotinu dana ovi insekti postaju ptice po imenu Suve Kosti. Od pljuvačke Suvih Kostiju postaju Su-mi bube, a od njih Sirćetne mušice. Od ovih se rađaju I-lo bube, a Hunag-Šang bube od Čin-ju buba. Čin-ju bube nastaju od Mou-jui buba, a ove od krpelja. Krpelj se pari sa bambusom koji nije dugo klijao i tada nastaje Zeleno šiblje. Od Zelenog šiblja potiču leopardi, od njih konji, a od konja ljudi. Ljudi se potom vraćaju tajanstvenom izvoru. Tako, sva bića nastaju iz tajanstvenog izvora i u njega se ponovo vraćaju.” (Čuang Ce: 2001:168-169)

Ne ulazeći u zoološku nomenklaturu, koja je u mnogim delovima diskutabilna i čiji je tačan smisao izgubljen, ostaje opšta ideja koja je izražena zadnjom rečenicom. Tako je svaka forma jednaka na svom početku i kraju, sve je povezano, deleći istu sudbinu (preobražaja), budući da je manifestacija kosmičke inteligencije (taoa) – jedinstvene celine čije je ona istovremeno pojedinačno delo, i delo u celini. Tako ideja celovitosti ne sme biti izgubljena u pojedinačnom: „Taoisti tvrde da bi komedija života mogla da bude interesantnija kada bi svi sačuvali jedinstvo. Zadržati odnos među stvarima i dati mesto drugima, a bez gubljenja vlastitog položaja – to je bila tajna uspeha svetovne drame. Moramo da znamo ceo scenario da bismo pravilno odigrali svoje uloge...” (Okakura: 2008:43).

Upravo iz shvatanja večno cikličnih promena u prirodi (čiji je i čovek jedan deo) i stalnog preobražaja stvari, prosteklo je i Čuang Ceovo shvatanje života i smrti: kao preobražaja jednog oblika u drugi.